Златко Богатиновски

Како су нам јавили хрватски медији („Јутарњи лист“, „Вечерњи лист“, и остали), „познати хрватски пјевач, кантаутор, пјесник и складатељ Арсен Дедић, преминуо је 17. коловоза 2015. године у Загребу у 78-ој години живота од сепсе… Супруг Габи Новак. Члан је „Хрватског друштва складатеља“ као и „Хрватског друштва писаца“. Два пута је добио Златну арену за своје филмске, глазбене уратке“.

Ово последње , „глазбене уратке“, и разумем и не разумем шта значи. Ваљда се односи на то шта је човек радио и урадио бавећи се музиком.

И оно прво и разумем и не разумем. То да је „познати хрватски пјевач, кантаутор, пјесник и складатељ“.

Разумем да се човек изјасни да ли је Хрват, Србин, Југословен или шта год друго по националности, али колико знам, за живота то Арсен Дедић није радио. Пошто није он, онда то ураде ревносни хрватски творци свега и свачега непостојећег хрватског, али кад се присвоји туђе, онда то постане не само постојеће, већ и изворно хрватско и – тачка. Извињавам се, тј. испричавам се – точка.

Е то не разумем. Ту псеудопатолошку потребу у неких Хрвата да присвајају туђе, да се „ките туђим перјем“, да прекрајају и присвајају чак и туђу историју, туђе податке, и потпуно мирно говорити о „другима“ да су, у ствари они сами, Хрвати. Историјски гледано, то се највише односи на Србе, које Хрвати ако нису побили или протерали из своје државе и то као своје суграђане – онда су их кроатизовали, покатоличили, и тако „с љубављу усвојили“.

Арсен Дедић је рођен као Арсеније (типично српско, православно име, а не хрватско, католичко, зар не?), у Шибенику, У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ, 28. јула 1938. у од оца Јована и мајке Јелке, као млађи син. Од оца Србина и мајке Хрватице.

Направио је, да скратимо причу, бриљантну музичку каријеру у социјалистичкој Југославији, школујући се и живећи у Загребу, у време кад је нешто значила прича о братству и јединству, и кад се није истицало ко је које нације, већ ко нешто зна и колико вреди у томе што зна.

Арсеније Арсен Дедић је, по многима, пре свега музичким стручњацима, био вероватно један од највећих, ако не и највећи југословенски кантаутор свих времена, и највећи шансоњер Балкана.

 Популаран, слушан и гледан широм двадесетдвомилионске земље. Сарађивао је са, такође великим југословенским музичким звездама као што су Здравко Чолић, „Бијело дугме“, Јосипа Лисац и други.

Живећи чак 50 година у Југославији, Арсен је, пред њен крај, 1989. године певао песму «Домовина» заједно са Словенцима Андрејом Шифером и Зораном Предином. Тада им се придружује и Бора Ђорђевић, „Бора чорба“, каснији велики српски националиста између осталог, са којим су заједно наступали у више наврата. Наслућивале музичке душе надолазећи хаос и разбијање те исте заједничке домовине којој су певали.

Прве две године ратног метежа Арсеније Арсен Дедић не учествује у јавном и културном животу за време стварања Нове Државе Хрватске и све жешћих хрватско-српских сукоба.

После дуже паузе, 1993. године објављује плочу «Тихи обрт» на којој се, између осталих, налази песма симболичног назива „Између нас рат је стао.“ Да ли је Арсеније Арсен гледао рат очима свога оца Србина или своје мајке Хрватице, то је само он знао.

Четири године касније, 1997. године, у тој истој Новој Држави Хрватској, али сада већ етнички чистој, бар што се протераних Срба тиче, објављује ЦД изузетно храброг и врло симболичног наслова, „Министарство страха“, где су песме „Министарство страха“ и „Ратни профитери“ горка рефлексија живота у постратовској новој неоусташкој држави. Певао је с муком, а о политици причао није.

Да је Арсеније Арсен Дедић био само хрватски кантаутор, и све друго што је био, сигуран сам да ноторни Југословен, публициста Игор Мандић, не би о њему писао књигу. Могао је о Иви Робићу, стварно хрватском певачу који је први од Хрвата направио међународну музичку каријеру (који је, иначе, 1943, године уживо певао у програму „Државне круговалне постаје Загреб“, у сред НДХ), нпр. али није. А написао ју је и објавио 1983. под једноставним називом „Арсен“.

Одлазак чувеног кантаутора јесте и није повод да се присетимо својатања Срба, од стране Хрвата. Набрајање имена и презимена би потрајало. Споменућу само два великана науке – Руђера Бошковића и Николу Теслу.

Помињање певача популарне музике у контексту „националне крађе“, као и спортиста уосталом, је нешто што обичан народ најбоље разуме, што је најраспрострањеније, и са чиме се лако поистовећује, а то значи и национално хомогенизује.

Не знамо како је сахрањен Арсеније Арсен Дедић, али се ваља присетити како је сахрањен један од најбољих голмана Југославије и света, Србин Владимир Беара из Зелова код Сиња. Иако је још за живота саградио себи и супрузи гробницу на православном гробљу у родном месту, противно својој жељи сахрањен је прошле године као католик на сплитском гробљу Ловринац уз присуство чак три римокатоличка свештеника. Званично нико не зна зашто.(1)

Интересантно је да је о Дедићу снимљен седамдесетоминутни документарни филм „Мој занат“ који није режирао неки хрватски, загребачки, већ – београдски редитељ Младен Матичевић. Тим се поводом Арсеније Арсен шалио да тим филмом „распирују братство-јединство“.

У прошлогодишњем разговору за „Новости“ поводом београдске премијере документарца о њему рећи ће, између осталог, да је време у коме живимо „озбиљно и захтевно…поготово у политици је захтевно. Све што чујемо негативистичке су реченице, а глумата се позитивизам. Лоше је време и за уметност. Мени иде време крају, иде одјавна шпица, па ми је донекле и свеједно, али мислим на своје двоје деце и моје две унуке. Све некако посустаје. Написаћу песму о тим несрећницима, истраживачима ђубрета, који отварају наше тробојне контејнере. Мало се живи самопонижено“.(1)

А рекао је и да је у тој држави имао и политичких проблема, тај хрватски певач српског порекла, као што је и тврдио да се „пре боље живело. Веома скромно, једноставно, али све је то било лепо, гледајући из ових перспектива. Није било угрожено, а сада ако је и добро, угрожено је. Али, највише угрожавамо сами себе“.(2)

Ваљда ће неко некад и у Новој Држави Хрватској разумети шта је песник Арсеније Арсен Дедић хтео да каже.

И за крај, тачно је да је Арсен Дедић био члан „Хрватског друштва писаца“, што је поводом његове смрти истицао сав хрватски „тисак“. Али је тачно и да је Арсенијево ремек-дело, песму „Балада о пролазности“, Милован Витезовић, као приређивач, уврстио у „Антологију Српске поезије за децу и осетљиве“.

Прочитај без интернета:
18 гласовa