На први поглед, у Србији заиста има нечег, што би рекао Мајкл Кирби – шизофреног. Погледајте, на пример, интервју премијера Александра Вучића дневном листу „Политика“, објављен у уторак 7. априла. На једном месту, Вучић на питање да ли има истине у нагађањима да ће Бориса Тадића поставити за потпредседника Владе, одговара да „први пут чује“ за тако нешто и додаје:

Веома поштујем господина Тадића, много више него неке друге, не зато што је он мој омиљени опозиционар, већ зато што зна шта је држава. Али, ми се политички разликујемо и нисам размишљао о томе да он на било који начин буде део Владе.“

На другом месту, међутим, Вучић је упитан да упореди изјаву председника Томислава Николића (да Влада ради боље него што гласила о томе извештавају) са тврдњама опозиције (да успеси власти и постоје само у гласилима). Овако је одговорио:

Председник Николић зна да смо наследили не празну, већ руинирану кућу, коју је најпре требало припремити за почетак обнове, а затим уложити много труда и напорног рада да бисмо изградили темеље солидне економије у будућности и почели да зидамо прве спратове. Што се тиче оних који су на челу режима у Војводини, и то већ 12 година, а на власти су укупно 16 година, при чему од резултата имају лењост, кукњаву и борбу за фотељу по сваку цену, немам коментар.“

Премијер, дакле, оштро замера Демократској странци на плодовима њене владавине дуге 12 или 16 година, а истовремено „веома поштује“ Тадића, човека који је током осам, од тих 12 или 16 година, био на челу те странке! Не само да га поштује, него му чак одаје признање да „зна шта је држава“ – али зато државу коју је од Тадића наследио на управљање пореди са „руинираном кућом“!

Шта је ово, ако не пример очигледне шизофреније, врло налик оној какву је описивао Мајкл Кирби, којем је, иначе, Вучић брже-боље и дао за право?!

И није само Вучић подложан том политичком обољењу. Ено Небојше Крстића, некадашњег саветника Тадића из његових председничких дана, са којим се у међувремену разишао и приклонио се Вучићу, чију политике из недеље у недељу хвали у редовној колумни у „Нашим новинама“ и преношеној на сајту Б92. Док су сарађивали, Тадић и Крстић су стварали државу коју Вучић описује као „руинирану кућу“, али Крстић данас из све снаге подржава Вучића, који пак поштује Тадића, од којег се Крстић сада ограђује, исто као и овај од њега!

Има ли, у крајњем случају, ишта шизофреније, од истовременог залагања и за владавину права и за враћање Војислава Шешеља у чељусти Хашког трибунала? Суђење које је трајало 11 и по година и опет није досегло до пресуде, јасно је показало да је Хаг буквално згазио Шешељева људска права. Поштуно је шизофрено подржавати „владавину права“ тако што заговарате принудно враћање једног човека управо тамо где су му људска права била најгрубље кршена! А ипак, оних који се у погледу Шешеља понашају баш тако, сасвим шизофрено, има у изобиљу. Поменути Небојша Крстић кју-клукс-клановском острашћеношћу поздравља „изненадни позив Хашког суда Шешељу да се врати тамо где му је и место“. Теофил Панчић, иначе колумниста недељника „Време“, грми у чланку за „Радио Слободна Европа“ позивајући се на законе и, пазите, правду:

„Ако се грађанин и држављанин Републике Србије, оптуженик Војислав Шешељ, сам не одазове позиву, државни органи ће га, у складу с важећим законима, привести правди, као што би то урадили и у случају било којег другог грађанина и било којег другог суда Републике Србије, или суда чију јурисдикцију Србија признаје. Тачка. Или није тачка? Ако није, зашто није и како је могуће да није? Шта је, ако није тачка и каква је то правна држава у којој није тачка?“

Правна држава је, тврди Панчић, нешто што своје држављане испоручује телима која тим држављанима доказано крше људска права! И тачка!

Па и јесте тачка. Кирбијева. Чиста шизофренија.

Додуше, није то она шизофренија о којој је Кирби распредао. Он је ономад говорио о следећој подељености: „глава вуче на Запад, а срце на Исток“. Те шизофреније, међутим, нема, барем не у Србији. Глава не може да вуче на Запад, јер тамо за Србију нема ни права, ни правде, ни развоја, ни напретка, ни благостања, чак ни предаха. Глава одавно и оправдано вуче на Исток. И већинску Србију, упркос варљивим изборним резултатима које ни Кирби ни Вилијем Монтгомери ни ико обавештен изгледа не узима за озбиљно, на исту страну света вуче и срце. Већинска Србија стога и није шизофрена. Подвојену личност заправо имају они које срце вуче на Запад: да ли из страха, или пакости, или конформизма, или опортунизма, није толико ни битно, тек њихово срце већ четврт века гласа за Вашингтон, Брисел, Лондон или Берлин. Није стога ни чудо што им се свашта измешало у главама, па Тадића бркају са државником, а фашизам са владавином права.

Сва српска мука је у томе што су такви, шизофрени, запосели и власт (Вучић, Тадић и слични), и јавну позорницу (Крстић, Панчић и слични).

Прочитај без интернета:
11 гласовa