Миодраг Зарковић

Наравно да Саша Јанковић није опоменуо Зорана Бабића да се не игра са независношћу државе и да не урушава суверенитет који, у крајњем случају, почива баш на грађанима, онима које Јанковић наводно има обавезу да штити. Када је реч о запрепашћујућој најави да ће и странци учествовати у измени Устава Србије, посланик Бабић и омбудсман Јанковић су истомишљеници, сагласни у томе да се Србима као таквима не сме препустити једно толико одговорно питање као што је састављање највишег правног акта. Уосталом, ено шта се десило последњи пут кад су грађани Србије одлучивали о Уставу – нађе се тамо и преамбула о Косову и Метохији као неотуђивом делу државе, која сада силне невоље изазива на „рајском“ путу европских интеграција.

Оно што је запрепашћујуће, и то одавно, јесте то што Срби неупоредиво промишљеније и одговорније бирају ко их заступа у кошарци, него ко им води државу и њене најбитније установе. Протеклих дана имали смо још једну прилику да се уверимо у ту запањујућу супротност, када је Милош Теодосић, ударна игра оживљене кошаркашке репрезентације Србије, овако одговорио на питање да ли би у национални тим требало позивати и играче страног порекла:

„Ако би Србија одлучила да узме странца у репрезентацију, ја бих тог тренутка престао да играм за национални тим. Не би ме то занимало чак ни као навијача, у томе ни на који начин не бих желео да суделујем. Мени то није нормално. Зна се шта је клуб, а шта је репрезентација“, изјавио је Теодосић у интервјуу хрватским „Спортским новостима“.

Са Теодосићем се слаже огромна већина кошаркаша и кошаркашких радника, поносна на збиља блиставу прошлост коју Србија има у игри под обручима. С тим поносом и с таквим ставовима, није ни чудо што је српска кошарка наново и наново успевала да преброди и судијске неправде, и сопствене пропусте, и недостатак среће, и подужа сушна раздобља, те да скоро непрекидно опстаје у самом европском и светском врху.

У политици је, нажалост, стање потпуно супротно: тамо националног поноса скоро да нема ни у траговима, од чврстих и утемељених ставова бежи се као од заразних болести, а још од Зорана Ђинђића и његовог површног схватања друштвених односа преовлађује погубно гледиште да је држава малтене исто што и предузеће. И, наравно, Србија као држава никако не успева да се искобеља нити из једног вртлога у који је гурнута или сама запала, а камоли да оствари какав напредак.

Људи попут Теодосића – способних и поносних на своју земљу – Србија и даље има у многим областима. Утолико је онда несхватљивије због чега смо успоставили неку врсту прећутног, самртничког одобравања да најважнију од свих области, која обихвата кључне друштвене и политичке положаје, наставимо да препуштамо моралним недоношчићима као што су Бабић, Јанковић, или Александар Вучић и Борис Тадић.

Прочитај без интернета:
7 гласовa