Златко Богатиновски

На јучерашњи дан пре шест деценија, 1953. године, неуспешним нападом герилаца на касарну Монкада у граду Сантјаго де Куба, на Куби, Фидел Кастро је започео борбу против режима диктатора Фулхенсија Батисте. Кастро је ухапшен и потом је емигрирао, али је после његовог повратка у земљу 1956. народ почео масовно да се прикључује његовим побуњеницима. Кастров „Покрет 26. јул“ је преузео власт на Куби само три године касније, 1959. године, након победе над Батистиним оружаним снагама.

Данас се 26. јул на Куби слави као државни празник – Дан националне побуне.

Да се подсетимо. Кристофер Колумбо је 1492. „открио“ и Америку и Кубу. Америку, због њене величине није могао, али највеће острво Кариба, Кубу, је присвојио у име Краљевине Шпаније. Уз присуство и помоћ католичких свештеника једноставно је прогласио острво шпанским поседом.

 Колико је то „усрећило“ Кубу и њено индијанско становништво (аутохтони кубански Таино, Сибони и Ганајатаби народи) показало се у наредних пар деценија, где је домородачко становништво практично истребљено ропским радом и болестима из Европе.

Ко је рекао геноцид? То није постојало у средњем веку, у доба хуманизма и ренесансе, за неке, а смрти и истребљења за друге. Тачан број домородаца који су нестали за сва времена се не зна, али се зна да су нестала – три народа.

Уместо сатртих, а да би се одржала радно интензивна привреда на плантажама шећерне трске, на Кубу су у 17. и 18. веку доведене десетине хиљада афричких робова шпанским галијама. Током 18. и 19. века било је више устанака против шпанске власти и борби за равноправност црнаца.

Ропство је на Куби укинуто тек 1886. У то време, Краљевина Србија се, у јеку развоја капиталистичких односа у друштву, са примесама феудалног, опорављала од бесмисленог српско-бугарског рата.

Кубански национални хероји Хосе Марти, Антонио Мацео и Максимо Гомез су 1895. године предводили 200.000 Кубанаца у борби против шпанских колонијалних власти а три године касније Шпанија се дефинитивно одриче Кубе после пораза у рату са САД.

Та 1898. је и година зачетка појаве америчког интервенционизма и почетка експанзије америчког империјализма. Звучи нешто познато и дан-данас, читав век касније.

САД су после победе у шпанско-америчком рату окупирале острво, и држале га до формалног проглашења независности 1902. године, након чега су и даље доминирале на острву. Такозваним Платовим амандманом, који је важио до 1932. САД су задржале право да интервенишу на острву у циљу заштите својих националних интереса. По том принципу ће се понашати следећих сто и више година широм планете.

Остатак ових посебних војних права САД на Куби је и злогласна војна база у Заливу Гвантанамо, која од 2000. служи као затвор за заробљенике из рата у Авганистану и Ираку.

До кубанске револуције, острво је било деценијама рај за забаву Американаца, коцкање, прање пара, проституцију, јефтине сировине и радну снагу (опет ово нешто превише личи на данашњу Републику Србију, уз већ споменуту окупацију дела територије и делимичну сувереност осталог дела територије). И полигон за утеривање демократије диктатора Батисте, на амерички начин, наравно.

Браћа Фидел и Раул Кастро, аргентинац Ернесто Че Гевара, и њихова побуњеничка армија су били једна од многих партизанских група које су кренуле да се боре против такве Кубе. И победили су. У време када је Батиста срушен, 75% кубанске земље је било у власништву странаца (највише Американаца). Е томе стреми и актуелна српска Влада, са погледом у будућност, враћајући се у неоколонијалну прошлост.

Нова револуционарна влада врши земљишне реформе и национализује већину власништва страних компанија. Нормално, резулатат тога је био погоршање односа са САД.

 Американци проглашавају трговински ембарго против Кубе, који се односио на извоз све робе (осим лекова и хране) на Кубу, који траје и дан-данас. Погубни резултат тога је видљив на сваком кораку по читавом острву. Парадоксално, будући да је један од три ослонца кубанске привреде туризам, САД су, и то посебним законом, забраниле својим грађанима туристичка путовања на Кубу. Демократски, нема шта. Небитно што се тиме кршио и Устав САД и права њихових грађана. Важно је само уништити противника, по било коју цену.

И Куба јесте због тога материјално и економски сиромашна али истовремено и духовно богата. Насмејан и здрав свет на све стране, као да је немање пара тамо негде, а не у њиховим домовима. Треба ли подсећати да је здравство, школство и бављење спортом деценијама бесплатно за све грађане комунистичке Кубе. Као и код „великог демократског брата“, САД. Кад би се горко шалили.

Куба је деценијама добијала значајну помоћ Совјетског Савеза, чијим је распадом 1991. године, доживела тежак економски ударац. У оквиру проглашеног тзв.“специјалног периода“ опоравка, Куба је, да би избегла хуманитарну катастрофу, урадила незамисливо. Комунистичке власти су затражиле помоћ од ММФ-а и Светске банке. И – нису је добили.

 Упркос свему, кубанска привреда се није урушила и иако су економски показатељи и даље нижи него 1989. године, осећа се спор, али стабилан економски напредак.

Преговори о нормализацији односа са огромним (САД 320 милиона становника, Куба 11 милиона) и суровим комшијом су у току. Шта ће то донети Куби у будућности, после свих ових година борби и мукотрпног рада – видећемо.

Прочитај без интернета:
4 гласa