Ангела Меркел је пре посете Београду, до које ће доћи 8. јула, разговарала у Берлину са Исом Мустафом.

Како се сазнаје, рекла је да неће бити ништа од евроинтеграција уколико Београд и Приштина не остваре  напредак у дијалогу.

Што се дијалога тиче, Србија је већ дала скоро све што се дати могло. Албанци заузврат нису дали ништа. По њиховом понашању се види да ни убудуће неће дати ништа.

Да су околности нормалне, а Немачка има неспристрасну позицију око косовског питања, запитали би се: зашто се у исти кош трпају Београд и Приштина? Очигледно, није проблем у Београду. Међутим, Немачка је у целом процесу заинтересована страна, која не само да подржава Приштину, већ често и „црта“ шта Албанци треба да раде. Зато је Меркелова стрпала у исти кош Београд и Приштину.

Сада ће од Александра Вучића тражити да још попусти, јер је исто тражила и од Мустафе. А где ће Вучић више моћи да попусти? Како да попушта, а да не призна оно што Албанци називају Репубљик Косова? Због тога, долазак Меркелове у Београд 2015. по свему подсећа на њен долазак 2011.

Тада је Борису Тадићу врло непријатним тоном поручила да очекује конструктиван став око Косова. Односно, тражила је од њега да потпише правно обавезујући споразум са Приштином, по узору на онај који су имали СР Немачка и ДДР. Тражила је да Србија призна државолику творевину косовских Албанаца. На објашњавање Тадића да је он већ направио низ уступака само се насмејала.

Идентично ће се десити и сада.

Ако Вучић почне да даје одговоре као у „Тешкој речи“, Меркелова ће се само насмејати. Она од Вучића очекује исто што и од Тадића пре четири године. Недовољно је све што се до сада предало. Мора се ићи до краја. А што се евроинтеграција тиче, њих можда и избаци из наступа. После референдума у Грчкој неће ни бити разлога да их помиње. А и онако јој то у Србији више не треба. Нема потребе да се шарена лажа нуди становништву. Свесни су сви да од тога нема ништа. И да се у постављању Немачке према Србији користи само језик силе.

Прочитај без интернета:
8 гласовa