И после нове рунде преговора између Београда и Приштине настављена је продаја српских интереса на парче.

До краја остаје нејасно зашто се Влада Србије одлучила на овакав сценарио.

Једини логичан одговор био би да се овако ствара неки привид борбе за интересе државе, мада то не утиче на суд историје. Историјски суд се прави после неколико деценија, када ће бити сасвим свеједно да ли је Александар Вучић дао Косову посебан позивни телефонски број одмах или после шест месеци одуговлачења. Да ли им је дао Газиводе у миру и тишини или се мало бунио против тога, галамио и писао саопштења за јавност.

У историји се све мери према резултату.

Маркетинг и текућа бука ту не помажу ништа.

Међутим, друга ствар најбоље сведочи о томе како се српски интереси крчме и како актуелна власт нема никакву представу шта жели са Косовом. Како је изјавила Едита Тахири, предлог да Косово добије позивни број 383 поднеће међународној организацији ИТУ-Аустрија. У изјавама српских званичника Аустрија се апострофира као највећи савезник Србије на путу ка ЕУ. Испада да нас нико не подржава толико колико званични Беч. Јасно је, са једне стране Аустрија често понавља мантру о европској перспективи Србије, што званичници у Београду чују. Али, са друге стране у Аустрији се врло отврено говори да „европску перспективу“ Србија мора платити одрицањем од Косова. То српски званичници најчешће пречују. Па онда покушавају да амбиције Аустрије задовољавају овако, на парче, преуштајући једну по једну надлежност. Док на крају не предају све. Онако, како то од њих тражи Аустрија. Или неко други, ко је потурио Аустрију да му завршава послове на Балкану.

Прочитај без интернета:
6 гласовa