Борис Степанов

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је досада добио више „црвених картона“ од многих европских лидера. У Лондону су не једном  говорили да Турска још дуго и дуго неће постати чланица Европске уније. То је рекао досадашњи британски премијер Дејвид Камерон, подвукавши да турски захтев у Бриселу чека још од 1987.године. „Ако остане садашња брзина прогреса могуће је да ће они до тренутка пријема стићи отприлике 3000.године, ако је веровати последњим прогнозама“ – констатовао је господин Камерон на ТВ-каналу ITV.

Британско руководство је врло скептично и у односу на могућности за безвизни режим за улазак турских грађана на територију Европске уније. Уједињена Краљевина се јасно изражава  како би  Ердоган схватио да је она против тог корака. Хладан туш на вреле турске главе.

Наравно, требало је бар мало охладити политичке амбиције садашњих руководилаца земље. Они упорно тврде да су испунили све захтеве Европске уније који омогућују укидање визног режима. У ствари, то уопште није тако. У Бриселу сматрају да све досада од 72 захтева Европске уније још њих 7 није испуњено. Међу њима су мере за спречавање корупције, преговори о оперативној сарадњи са Европолом, судска сарадња са свим земљама Европске уније, преиспитивање законодавства које се односи на борбу против тероризма.

Наравно да је господин Ердоган одмах оседлао свог најмилијег коњића и Европској унији припретио напуштањем миграционог споразума. Шта више, одмах је речено да Турска неће преиспитивати своје антитерористичко законодавство.  Ердоган много дуже од једне године зналачки уцењује Брисел и упорно га окривљује за дволичност. Како се каже – напад је најбоља одбрана, и то Анкара одавно са успехом користи.

Ердоган је свима поставио своје услове – Обами, Камерону, Меркеловој. Операција „избеглице – у Европу“ коју је делимично организовала сама Анкара, држала је у страху читаву Европу. Више од свих су настрадали Немачка и њена канцеларка, која је због тога нагло почела да губи популарност својих бирача. Али, Ердоган иде буквално „главом без обзира“. Он је од Немаца и европских функционера захтевао 20 милијарди евра и поједностављено ступање у „бриселски клуб“. Анкара је одавно схватила да може да искористи геополитички значај Турске за Запад. Брисел се мало утишао, приказао „политику смиривања“ према турском председнику. Тада је кренуло… Ердоган је одлучио да може да се понаша некажњено не само у својој кући, већ и много даље. Али то је изнервирало Запад. Јер осим захтева који се стално понављају (какви су људска права и слобода речи у Турској) постоји много других – Ердоганов „исламски заокрет“, читаве реке миграната које још увек свакодневно из Турске трче у ситу Европу. А недавно се појавила и информација (њу су потврдиле западне тајне службе), да на својој територији Турци спремају борце ИСИЛ-а, од њих купују нафту и наркотике. И тек после тога Брисел је помислио да би било паметно да се Турска остави у чекаоници, у транзитној зони, и да се не жури са њеним пријемом у ЕУ. Зато што у таквим случајевима свакако журба није препоручива јер уједињена Европа може нешто такво дуго скупо да плаћа.

Прочитај без интернета:
11 гласовa