Златко Богатиновски

Србија је небеска и неуништива земља. У њој је све могуће. У њој постоји „једно царство“, и у њој „царује другарство“. Али не оно дечије, раздрагано, спонтано, искрено, већ оно старинско, прорачунато, планирано и врло неискрено. А и глупо.

А што глупо, питам се? Па не знам, рекао ми неко. Што је најгоре, не могу да се сетим, не само ко ми је рекао, него ни када а ни зашто ми је рекао. Али сам осетио. А шта сам осетио, и то нисам баш сигуран, али знам да јесам. Тако да, то ти је то, углавном.

Оно прво речено, да је Србија свемоћна и неуништива може да се и не разуме, а да је у Србији и код Срба све могуће, то мора да се разуме. Тако су рекли ови из ЕУропе и белога света, поготово они преко „велике воде“. И тачка. Или точка. Дође му на исто.

Рекоше тамо неки из ЕУропе и белога света да је српски језик превелик за један народ и да треба да се уситни и да се подели народима који немају свој језик. Али имају – „идентитет“. Или мисле да га имају. Тај „идентитет“ баш и није српска реч, али, нема везе. Иако не разумеју шта је, хоће људи да имају „идентитет“. И то свој. А онда и свој језик. Јер то тако иде, једно уз друго.

Прво ти неко поклони земљу, као бајаги државу, и ти шта ћеш онда, него да идеш даље. Даље је да правиш тај „идентитет“. „Идентитет“ за „ентитет“. Да није глупо и смешно, било би тужно. Или обрнуто.

 А за то ти треба твој језик.

Не мора он ни да се разликује од других језика, али мора да има своје име и презиме. И датум рођења. Ово последње је подразумевано. Кад се добије земља на поклон, родио се и језик.

Важно да се он родио, а за име ћемо лако. Наћи ће се неки кум да га смисли. А кум није дугме. Није дугме поготово неки новокомпоновани лингвиста, ни продани професор и то на неком факултету, који ће све да смисле и да упакују у потпуно нови рођендански пакетић. Све за паре, каријеру, или из болесноамбициозног а неоствареног научног или квазинаучног или, још боље, политичког угла. Кад се све сабере, врло неразумљивог, али по нарученој форми уоквиреног. Барем да личи на нешто.

После новокомпонованог тог „идентитета“, ваљда се тако каже, и новокомпонованог језика, праве се правила за коришћење те новотарије. А онда то постаје већ озбиљан подухват који изнуђује и писање новокомпоноване историје. Е једино у тој новокомпонованој историји најважније ствари морају да буду старе, чак шта више, најстарије.

 Најстарији народ на одређеном простору, најстарија култура, најстарији обичаји, и тако редом. Тако се стигне до тога да су ти новокомпоновани народи, у ствари, најстарији на свету, него то нико није знао. Али сад се зна. За ту врсту заглупљивања, пардон, просветљивања, служе медији. Наука ту није потребна. Сад се зна да су старији и од амеба. За космос ћемо да видимо. Али ту је негде. Мртва трка.

Дакле, да се вратимо на почетак. Онај новокомпоновани. Нов народ, нација, језик и све остало што иде уз то. То је демократски. Неразумљиво, али је демократски. Па демократија је сад у моди. Као и нови језици.

Тако је српски језик у моди од распада Југославије и константног сатирања Србије. За шта је у моди. За преузимање, тј. за својатање и свакодневно коришћење.

За сада су тако из српског језика створени, тј.псеудолингвистички клонирани, босански, бошњачки и црногорски, где је новохрватски врло сумњив а припремају се војвођански, рашки, санџачки, прешевски, бујановачки,…

Кажем ја – Србија земља чуда, а тек српски језик. Тако је и у братској нам Републици Српској. То је она српска држава у саставу Босне и Херцеговине у којој живи преко милион Срба. И причају људи српски језик. Е сад, пошто у Босни живе и босанци, то су ваљда најчешће муслимани, они требају, по тој логици, да говоре и пишу босански језик. Или муслимански. Нисам сигуран, мада личи да има смисла да босанци говоре босански, као и муслимани муслимански (као и хрвати хрватски, али о њима и о њиховом језику и писму други пут, они су енциклопедијско-клиничка тема за себе).

Опет у Србији босанци не живе, јер није Босна а и нестадоше нетрагом срби муслиманске вероисповести, већ бошњаци. И по оној истој накарадној лингвистичкој логици ти прекомпоновани муслимани, сада самопрозвани бошњаци треба да имају свој језик – бошњачки.

За бивше србе муслиманске вероисповести ето у понуди чак три нова језика! Па не каже се за џабе „кад је бег био циција“. Мало ли је три нова језика. И то за један народ. Онако богато, беговски.

С друге стране, умеју ти новокомпоновани да буду и скромни. Као бошњачки родитељи бошњачких ученика подручних одељења Основне школе „Свети Сава“ у Зворнику који ових дана не пуштају децу у школу јер је не могу похађати на бошњачком језику. Због њих и читаво ово писаније.

Срби треба да су им захвални на томе. А шта да су тражили да њихова деца уче и босански и муслимански? Па то кошта. А и до зла Бога би закомпликовало и онако већ компликовану комуникацију не само у Зворнику већ у читавој БиХ.

Није ни чудо што је БиХ нефункционална држава кад се људи не разумеју. Ко ће да зна толико језика, и то толико различитих да су скоро неразумљиви као што су српски, хрватски, босански, бошњачки, па и херцеговачки.

Бивши срби муслиманске вероисповести који живе с обе стране Дрине, у Зворнику и у Малом Зворнику ће морати да постану полиглоте или да се међусобно споразумевају уз помоћ преводиоца. Један ће да прича босански а други бошњачки, а ако им дође и нека старина која је учила српски и прича српски, јер нови језик није имала где да научи, па ништа се неће разумети.

Као што ни ја не разумем те родитеље који не пуштају децу у школу јер је неће похађати на новокомпонованом а непризнатом језику бошњачком. И овако се тамо скоро нико ни са ким не разуме, и то на једном језику, а како ли ће тек на три?

А лепо су на читавом том простору садашње Босне и Херцеговине, још у време Краљевине Југославије, сви становници муслиманске вероисповести говорили српски језик, и то сасвим нормално. Како ће сад неки муслимански деда који говори српски да се споразуме са својим унуком који говори бошњачки? На арапском, енглеском?

Сем тога, због тог новокомпонованог босанског или бошњачког или муслиманског језика, Босна и Херцеговина треба да промени и своје име. Стварно није у реду да се фаворизује „пола становништва“, Босна, и да се смишља босански језик, а да се обесправљује „друга половина становништва“, Херцеговина, и да се не смишља још једна нова варијанта српског језика, херцеговачки језик.

У Сарајеву, Тузли и у другим мусиманским деловима Федерације се и иначе све чешће чује и говори арапски језик, који је од стране радикалних исламиста планиран за званични језик у БиХ, па замислите тај тулумбус неспоразумевања, због лингвистичке гужве, кад се сударе све варијанте арапског са новокомпонованим српским варијантама језика.

Бошњачки, босански, муслимански, херцеговачки, српски, хрватски, па српско-хрватски и хрватско-српски „против“ иранског, ирачког, авганистанског, саудијског, катарског, сиријског, либијског и ко зна којег још „језика“…

Поред све ове новокомпоноване политичко-псеудолингвистичке шизофреније која се дешава ових дана мимо миграната (а да ли је могуће да се ишта дешава сем њих?) у Републици Српској, где је неко из глупости с почетка приче, или због присиле, у Устав те исте Републике Српске ставио тај лингвистички непостојећи а политички постојећи бошњачки језик, поред српског и хрватског, дешава се друга, још несвакидашњија, у Србији.

Наиме, некако прошле године у ово време је Одбор за културу и образовање Скупштине Војводине усвојио закључак за поновно увођење језика друштвене средине у војвођанске основне школе.

Тако се уче у Србији мађарски, румунски, словачки, русински, македонски, итд. али и новокомпоновани црногорски и бошњачки језик. Због планираног, од стране ЕУ и САД, насељавања Србије са скоро пола милиона миграната са Блиског истока, барем у почетној фази „пријатељског“ решавања српског демографског проблема, српске власти су одлучиле да се, припремајући се за тај „историјски тренутак стварања Нове Србије“, у школе уведе, код нас у овом тренутку најупотребљаванија варијанта арапског – „сиријски“ језик!

Што би рекао мој деда Станко, онако јужносрбијански – ако неје лажа, верно је!

Прочитај без интернета:
21 глас