Онај ко је саветовао Александра Вучића да оде у Сребреницу, није му желео добро. Није желео добро ни Босни и Херцеговини. Што се Б-Х муслимана тиче, они су уместо комеморације и „слике о њиховом болу који је требала да обиђе свет“ добили разуларену масу која витла камење и виче „Алаху екбер“. За тако нешто симпатија у Европи више нема. У Европи стасавају нове снаге и на снази добијају интелектуални кругови окупљени око Националног фронта и ПЕГИДА-е. Са оваквим понашањем у Сребреници, муслимани су „пуцали себи у ногу“. И још више отворили простор да се расправља и наредних дана о томе шта се заправало десило јула 1995.

Што се Александра Вучића тиче, он је показао да нити зна куда иде, нити шта његова политика може представљати.

Зашто је уопште ишао у Сребреницу?

Посебно ако се имају у виду упозорења која су стизала из надлежних безбедносних служби. Могло је све ово и горе да се заврши. Мада је и овако лоше. Напад на премијера је напад на државу Србију, а извештаја о повређеним члановима обезбеђења и озбиљностима њихових повреда још увек нема. Има ли председник Владе право да угрожава живоре било кога? Има ли право да своји поступцима дозвољава да се на овакав начин напада Србија? Сада ће, свакако, чланови његовог маркетиншког тима покушати да из свега извуку неке позитивне поене за самог Вучића. Представљаће у јавности све што се догодило као његову победу. Међутим, ово је велики пораз за све. Најпре за Вучићеву „политику помирења у региону“. Ако хоће помирење, није требао ићи у Сребреницу. Овако, само је подстакао бујање радикализма у муслиманском корпусу. Дао им је „муницију“ којом ће пуцати у наредним месецима. Можда чак и целу годину, до следеће комеморације у Сребреници. Затим, за стабилност саме БиХ. Радикализација у Сарајеву не може проћи без контрареакције у Бања Луци. То је увод у нови круг кризе у ионако нестабилној БиХ. На крају, и за самог себе. Јер, ако су српске службе знале (или претпостављале) да се инцидент спрема, зашто је Вучић одлучио да иде у Сребреницу. Не може се председник Владе тек тако коцкати ни са својим животом, нити са судбином људи који су га пратили. Уместо надлежних у српском безбедносном апарату, Вучић је подлегао притиску двојице амбасадора, који су инсистирали да се у Сребреници појави. Њима је требала „сребреничка епопеја“. То је у њиховом интересу. Ови притисци су нарочито појачани после улагања руског вета у СБ УН. Али, Вучић би морао да зна и шта су српски интереси и да процени какве последице његових одлука могу бити. Од ове последње, све ће нас заболети глава. У БиХ се точак више не може вратити. Лома ће сигурно бити. Малог или великог, то ћемо тек видети.

Прочитај без интернета:
10 гласовa