Борис Степанов

Последњих месеци службовања Барака Обаме у својству председника САД  Вашингтон је принуђен да често мора да одслуша вести које му стижу из европских престоница. Ангела Меркел је пролетос ове године у Хановеру обећала домаћину Беле куће, који је био код Немаца како би их похвалио за усрдност и оданост америчким вредностима, да ће у новембру – децембру уговор о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству – ТТИП-у  –  обавезно бити потписан.

Али први који није подржао канцеларку је био њен саборац – министар за економију и енергетику Зигмар Габриел. Без сувишног лукавства и дипломатије која, уосталом, и није била потребна, господин Габријел је изјавио да су преговори о ТТИП-у фактички пропали.

За бирократе из Брисела који живе у кули од слонове кости то је било као удар грома из ведрог неба. Не мислим да се чиновништво Европске уније које је радило, како се то испоставља, не у корист Европљана, већ у интересу америчког бизниса, томе јако обрадовало. Очигледно је да је  рачунало на приличну напојницу од њихових наручилаца, али је ствар пукла. Милиони становника Немачке, Француске и низа других земаља није хтело да Американци добију право да без икакве препреке послују по континенталном тржишту, попуњавајући тезге великих супермаркета генетски измењеним воћем, пилићима који су обрађени хлором и другим сумњивим производима који су у Старом свету забрањени. Европљани су и против тога да америчке корпорације, а то је било и у пројекту уговора, могу без икаквог ограничења да прескачу законе Европске уније о здрављу, о заштити средине у којој живи човек и сличном, уколико су они супротни интересима бизниса САД.

Према ТТИП-у и због егоизма Барака Обаме који се заклео својим спонзорима да ће обавезно да лобира потписивање споразума по било коју цену, највећи ударац је нанео председник Пете Републике, социјалиста Франсуа Оланд. Он је направио сензационалну изјаву: „Француска сматра да је дошло време да се говори истина и да се доносе решења. Крајем септембра ћу у име Француске да захтевам да се прекину преговори о ТТИП-у. Француска захтева јасно, потпуно и коначно заустављање“.  Париз сматра да су се преговори о ТТИП-у  нашли „не на висини историјских односа између Европе и Сједињених Држава“. И најважније, како се каже у Јелисејској палати, Американци не пружају ништа, или дају само мрвице – а тако се преговори међу савезницима не воде. Обама је имао шансе, али је Оланд одлучио да му отворено каже да Европа неће пред Вашингтоном да падне на колена.

О „ускрснућу“  преговора о ТТИП-у сада не треба ни да се машта – ни Трамп, ни Клинтон за сада немају планова како да га прогурају. Прича се да ТТИП представља производ неолиберализма и да његова појава може да успори развој Старог света за дуги низ година. Европа није хтела да постане отпад за америчке робе које никоме не требају. Транснационалне компаније су уложиле доста средстава и у Обаму, и у обраду политичара и јавног мњења у Европи како би се постигло смањење контроле и како би у Европи ослабиле регулационе мере. Али сви напори и трошкови, вредни много милијарди, показали су се узалудни. Без обзира што  Европска унија  може да буде у потпуности спремна да се потчини Американцима, ипак су поједине државе (Француска, Немачка и још неколико њих) рекли своје одлучно „не“.

То значи да понекад, уколико, наравно постоји и политичка воља, САД могу и да се победе. Па неће им се ваљда увек загледати у уста како би се све њихове жеље беспоговорно испуњавале.

слика http://www.svoboda.org/a/26831385.html

Прочитај без интернета:
12 гласa