Златко Богатиновски

Ноторни непријатељ Србије, и борац за (не)људска права свих живујућих у тој истој Србији, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко изјавила 13. јула да је  „премијер Александар Вучић једини коректно реаговао на инцидент у Поточарима“. Шта је то коректно, није објаснила.

Пошто је често тешко разумети медијски профит изјава Соње Бисерко, није згорег погледати упутство за употребу дотичне. Прво, толико година опањкавати, говорити у апсолутно свакој прилици нешто лоше о држави у којој живи, коју чак шта више неподношљиво мрзи, што је доказала уникатним понашањем на Међународном суду правде у Хагу поводом спора Хрватске и Србије за „узајамно почињени геноцид“, где је сведочила, потпуно неаргументовано, против своје државе Србије, што је јединствен случај пред разноразним светским судовима и трибуналима, је доказ да са дотичном, што би рекао народ „нешто дебело није у реду“.

То да неко прича једно а да је стварност друго има свој назив у психијатрији или клиничкој психологији, али то сад није битно. Битно је да су и недовољно образовани и недовољно интелигентни слушаоци и читаоци њених „бисер-изјава“ (можда је по томе и добила презиме, ко зна) „провалили“ или „прокужили“ шта је жена, у ствари, хтела да каже.

Друго, што следи из овог претходног, је да све што Соња Бисерко каже треба да се разуме или протумачи као – супротно. То је најважнији део за употребу мисаоности дотичне.

Дакле, прећутала је да је то што је Вучић „као ипак“ одлучио да иде на клањање и извињавање у Поточаре нов шамар и наставак батињања Србије, што она трпи, грогирана, већ петнаест година. Писали паметни људи, обратили му се и студенти, али не вреди. Неки људи једноставно имају потребу да буду унижени, да би могли икако да функционишу. Ту су Соња Бисерко и Александар Вучић исти, зато се и разумеју. Зато је и С.Б. ћутала о Вучићевом одласку у Поточаре. Зато га и правда.

Даље, изјавила је да напад на Вучића највише штети самој Сребреници, породицама жртава и жртвама уопште. А где је ту штета за Србију? Каква је то земља чијег Премијера може да гађа флашама и камењем свака шуша или успаљени верски националиста? А какав је тек то Премијер, који дозвољава да му се тако нешто дешава?

Тумачење речи Соње Бисерко је, у ствари, ово – напад на Вучића највише штети Србији и њеним грађанима, уопште, јер имају утисак да живе у банана-држави с којом ради ко шта хоће.

Па онда, да није добро што се сада у Србији конструишу различите теорије завере и да породице жртава само желе да се призна да је то био геноцид и њихова трагедија.

Тумачење број 2 – добро је што се сада у Србији конструишу, односно препознају, различите теорије завере, јер за нормалан свет постоји и нешто важније (неподношљив живот у Србији и урушавање државе по свим основама) од неоствареног (овог пута) и дебело плаћеног циља, а то да је само присуство Вучића у Сребреници признање непостојећег геноцида.

Трагедија да, геноцид не. Е сад ко неће добити плату од налогодаваца конструкције медијске страшне лажи о постојању, па онда и о признању геноцида, ми не знамо. Знамо да ће бити казни за неизвршен задатак, постројавања, драња, претњи…Али све на нивоу. Као што уме врло (не)културно помоћник америчког државног секретара Викторија Нуланд.

Даље, тумачи нам С.Б да је „са тачке гледишта међународних представника, одлука Вучића да присуствује комеморацији у Поточарима доживљена као акт храбрости.

Тумачење број 3 – са тачке гледишта међународних представника, одлука Вучића да присуствује комеморацији у Поточарима доживљена је као акт доследног слугерањства, кукавичлука и страха за своју главу. Са тачке гледишта Србије – акт улизивања и понизности.

И за крај, мада много тога би речено од стране С.Б., највећи „бисер“ изговорен очито врло љутито, са огромном дозом незадовољства што је режирана сребреничка представа завршила поппуно другачије од очекиваног„Вучић је дао коректну изјаву након повратка у Београд. Међутим, све остале реакције у Београду су биле катастрофалне и у функцији демонизације Бошњака“.

Тумачење за крај – Вучић НИЈЕ дао коректну изјаву након повратка у Београд. Правио је од себе, као што то нарцисоидно уме, хероја и жртвеника за Србију, што свакако није, нити ће икада бити, и прозвао српске навијаче који су направили „фрку“. Он их је „видео, и препознао“. И опет српска кривица, иако од страха и панике није знао ни где је, ни куда иде, ни шта му се дешава.

И, међутим, све остале реакције у Београду су биле отрежњујуће и у функцији схватања погубности оваквог понашања и овакве политике А.В.

Што се тиче демонизације босанских муслимана који себе зову Бошњацима, па сами су се демонизовали када су, они који су, пристали да следе пут Алије Изетбеговића, и жртвовања сопственог народа, сребреничког понајвише, за више циљеве – али туђе.

Прочитај без интернета:
13 гласa