Тешко је наћи српског заљубљеника у фудбал који и даље прати утакмице репрезентације. Већ скоро читаву деценију за Фудбалски савез Србије се везују разне ствари које немају везе са спортом. Ту су афере са менаџерима, куповином места у репрезентацији, играчима који неће да певају химну али хоће да наплате премије, фингираним изборима…

Зато је и јучерашња утакмица са Албанијом изазивала мало пажње. Да је Србија играла против Бразила, па ајде де. Али Албанија у нашој спортској јавности не значи апсолутно ништа. Са друге стране, за Албанце је овај догађај био нешто као национални празник. Још једном се показало колико у њиховој јавности било какво одмеравање са Србијом, па и безначајно фудбалско, може представљати фактор хомогенизације. Цела нација је неколико дана стајала на ногама.

И онда, када је све то требало да прође, у причу се умешао Александар Вучић. Без икакве потребе је са пар потеза подигао ову тему на висок ниво. Скоро па да је то постало питање од државног значаја.

Истина, у Тирани јесте погођен аутобус са српским фудбалерима каменицом, али није то ствар због које се уручује протестна нота амбасадору. Када смо преживели онакав нокаут од стране Едија Раме током његове посете Београду, а нисмо реаговали никако, чему сада нагли потези због једне каменице.

Међутим, оно што је кључни проблем у целој овој причи јесте Вучићево понашање. У само 24 сата он је био способан да заузима дијаметрално супротне ставове, од затезања дипломатских односа и оштрих упозорења да се ништа не сме догодити ниједном грађанину Србије на територији Албаније, до поморљивих тонова и прича о пријатељству и сарадњи.

Истовремено, у тих 24 сата се на Косову издешавало свашта, од упада албанске полиције на Брезовицу, до дивљања Аљбина Куртија по скупштинској сали у Приштини. И атмосфера у Тирани и Елбасану, и догађаји на Косову још једном су показали да су српско-албански односи лоши. И ту се тешко шта може поправити. Поготово се не може поправити бледим изјавама о пријатељству и сарадњи. Албанска јавност, али и добар део политичара то схватају као слабост Србије, што их само тера да још више дивљају. Не могу се поправити ни даљим попуштањем на Косову, исто као што их није поправило пристајање Вучића на катастрофалне одредбе Бриселског споразума. У односу на Албанију и Албанце, Србија мора водити чврсту и непоколебљиву политику.

Србија мора штити своје интересе. Вучићево постављање у односу на албанско питање до данас није донело никакав резултат. Чак напротив. Због тога би премијер Србије морао да се замисли. Јер, политичке последице по Србију могу бити велике. Много веће и драматичније од фудбалских. У фудбалу, Србија се није квалификовала за предстојеће Европско првенство. Па шта! Почиње следећи квалификациони циклус већ за годину дана. Пропуштено се брзо може поправити. У политици, због лоших одлука трпе целе генерације. Пропуштено се не може надокнадити.

Прочитај без интернета:
14 гласa