А. Павић

Александар Вучић каже да ће Србија на Резолуцију о Сребреници коју предлаже Велика Британија одговорити „смирено, трпељиво и стрпљиво“.

Вучић се такође медијима хвали да „није реаговао“ на изјаве градоначелника Сребренице Ћамила Дураковића, који је рекао да је пуштање Насера Орића услов за Вучићев долазак у Поточаре, а и да је „мирно реаговао“ на одлуку Бакира Изетбеговића за „непуштање“ председника Томислава Николића у Сарајево.

Што се тиче хапшења зликовца Харадинаја у Словенији, Вучићева реторика је нешто „оштрија“: усуђује се да примети „да се неке чудне ствари дешавају“ (!) Додуше, не чуди се Вучић што је Словенија вероватно први пут у својој краткој историји повукла потез који би чак и личио на про-српски (иако се, наравно, не ради о томе), већ зато што је то био „педесети пут да са истим тим дипломатским пасошем Харадинај путује, а сад га неколико дана пред преговоре у Бриселу хапсе“. Стварно није у реду – хапси се озлоглашени криминалац који носи на стотине Срба на души, баш кад Вучић треба да води још једне „кључне“ преговоре за „будућност нас и наше деце“. Још да су поново ухапсили Тачија – вероватно би премијер поново морао на инфузију…

Ипак, Вучић се ни ту не да поколебати у својој „трпељивости“: „Ми смо у стању да издржимо и много теже дане“, поручује он. И додаје: „Остаје нам само та велика брига да очувамо стабилност, зато не смемо да реагујемо нестрпљиво“.

Орбан диже четири метра висок зид према Србији? No problem! „Не одговарамо жестоко, не одговарамо тешким речима, ни на ово што се десило са подизањем зида“, умирује нас премијер. Оштар и непоколебљив у својој трпељивости, додаје: „Наћи ћемо начин да реагујемо, достојанствено, одговорно, озбиљно и да никога не увредимо“. Јер, порука региону гласи: „ми смо трпељиви, ми смо стрпљиви“.

Истина, таман када је требало да се проломи још један громки аплауз и региструју лајкови свих фанова Србије у свету који „дају пуну подршку нашим реформама“, накратко је уследио хладан Вучићев туш: „Нећемо дозволити никоме да нас понижава и да нас третира као крпу“. Ипак, очекује се да ће се он ових дана извинити за овај испад, и опет обећати вечну „трпељивост“ Србије на сваки шамар који јој се упућује споља.

Јер, коме није јасно: Вучићу је управо због упражњавања „трпељивости“ у име Србије и допуштен привремени смештај у премијерском кабинету, додуше и тада тек после шегртовања у кабинету Првог потпредседника Владе, пошто је уживо демонстрирао дубоки капацитет за спавање по бриселским подовима, и павловљевске рефлексе у испуњавању сваког прохтева бриселско-вашингтонских газда.

Колико год технике издаје којима је данашња компрадорска класа учена биле дегутантне, мора се признати да су ђаволски лукаво конципиране. Тако одсуство нормалног државног реаговања на спољне претње или агресивне потезе – магично постаје „трпељивост“, наизглед хришћанска врлина којој се нема шта замерити. Врлина, дакле, лежи у – нечињењу. Шта ће нам устав, војска, граница – кад смо тако „трпељиви“. Неко би можда чак рекао и – шта ће нам држава? Али то би већ превише подсећало на Маркса, од кога неолиберални бандити добијају оспе.

Ипак, пажљивији посматрачи ће уочити једну цртицу недоследности. То нечињење, та „трпељивост“, та „хришћанска“ скрушеност, та „стидљивост“ при коришћењу било ког инструмента државе – резервисани су искључиво за спољне непријатеље. Што се тиче домаћег народа, чији порески динар финансира нашу спољну „незлобивост“ – за њега је резервисан сасвим супротан третман. Нема ни „т“ од „трпељивости“. Ниси платио дуг? Принудна наплата, можда и избацивање из стана на улицу. Издвајао за пензију 40 година? Море сиктер – треба да си срећан што ти се само за оволико смањује. Немаш новац за аутобус? Долази „Бус-плус“ гестапо и одводи те у непознатом правцу. Противкандидат си владајућој коалицији на локалу? Батине ти, бато, не гину. Хоћеш да видиш уговор за Железару или Београд на води? Ко си ти да реметиш јавни интерес и тераш инвеститоре… Итд. итд.

Ево једне радикалне тезе за разматрање – шта би било кад би било обрнуто: оштрина према спољним непријатељима, а трпељивост према сопственом напаћеном народу? Буди ли то, у најдубљим слојевима свести, магловите архетипе једне нормалне државе?

И није ли то та кључна промена свести, о држави, због које је Вучић и доведен?

Прочитај без интернета:
20 гласовa