Изјавом, да су добри односи  Срба, Бошњака и Хрвата кључни за мир и стабилност западног Балкана и БиХ, Александар Вучић је забио нож у леђа Републици Српској. Јер, као премијер државе гаранта Дејтонског мировног споразума, а тиме и уставног уређења БиХ (Устав БиХ чини анекс 4 Споразума), Вучић је морао да инсистира на чињеници да су односи између Републике Српске и Федерације БиХ, а не односи између три народа, кључни за мир у БиХ и на Балкану. Говорећи о народима, а не ентитетима као међународноправно признатим субјектима конфедералне дејтонске БиХ, Вучић односе у БиХ враћа на период од пре 9. јануара 1992. и одлуке Скупштине српског народа у БиХ да на основу неоутуђивог и слободно израженог права српског народа на самоопредељење прогласи државу српског народа на територији некадашње југословенске федералне јединице БиХ.

Тако Вучић, свеједно да ли злом намером или незнањем, покушава да потре чињеницу да западно од Дрине већ двадесеттри године постоји држава српског народа, која је 1995. међународним уговором ушла у састав једне конфедералне творевине.

Између оваквих Вучићевих ставова и ставова и интереса муслиманских политичара из Сарајева нема суштинских разлика. Наиме, сањајући унитарну БиХ, и муслимански политичари говоре о равноправности народа, а не ентитета, као темељном принципу уставног устројства унитарне БиХ. У мрачној визији БиХ, као државе равноправних народа по европеизованом рецепту Брозовог братства и јединства, српски народ западно од Дрине чека сигурни егзодус. Насупрот томе, српски народ на подручју БиХ није доживео судбину Крајишких Срба само захваљујући државности Републике Српске, а не некаквој безобличној равноправности народа у оквирима БиХ. Уосталом, о томе шта чека Србе у рају унитарне државе засноване на равноправности народа довољно говори југословенско искуство са исељавањем десетина хиљада Срба и утирањем српске културе у Брозовој БиХ, као својеврсној жртви на којој је грађена та лажна држава лажног идентитета.

Из угла Вучићевих ставова, не само да је разумљива сагласност између Србијиног премијера и његових сарајевских домаћина, већ је разумљиво и зашто се премијер Србије баш у Сарајеву састао са „наранџастим” опозиционаром Младеном Босићем. Јер, и представници Савеза за промене говоре о равноправности народа у БиХ, а не Републике Српске и Федерације, тврдећи како су представници некавих грађана, а не Републике Српске. Насупрот томе, у дејтонском конфедералном устројству БиХ на надентитетском нивоу, како у извршној власти, тако и у оба дома Парламента, не постоје представници грађана, већ само ентитета. Нема јачег доказа да је дејтонска БиХ конфедерација (реална унија) од чињенице да се и посланици у Представничком дому Парламента БиХ бирају по ентитетима, а не по принципу један грађанин један глас што је својствено доњим домовима свих федералних парламената.

Вучић, Звиздић, Босић, недостајао је само Горан Свилановић, као генерални секретар Савета за регионалну сарадњу са седиштем у проклетој авлији, да уз мирис ћевапа и баклава да европодобни печат пројекту унитарне БиХ као државе равноправних народа, ослобођене од државности Републике Српске.

Прочитај без интернета:
14 гласa