КФОР и УН били су незаинтересовани да се ангажују у заштити косовских неалбанаца од организованог шиптарскогског терора.

Документарни филм „Пуки сведок” бави се албанским терором над неалбанским становништвом на Косову, уз прећутну сагласност и немешање НАТО трупа, и прати искуства и сведочанства Пола Поланског, који је међу косовским Ромима провео више од 16 година. Пол Полански је амерички писац и песник, саветник УНХЦР-а за питање Рома на Косову, и добитник Вајмарске награде за људска права.

Аутор овог филма је независни новинар Миленко Срећковић. Свој филмски првенац Срећковић је, добро познат ширим левичарским круговима као оснивач Покрета за слободу, организатор бројних протеста против приватизације, и колумниста „Политике”, снимио са Полом Поланским.

– Тренутно радим на филму о актуелној ситуацији на Косову и Метохији, па сам тако посетио и Пола Поланског не бих ли од њега узео неколико изјава и монтирао их у филм. Међутим, кад сам прегледао снимљени материјал, схватио сам да се од тога може направити независни филм јер смо имали заокружену причу. Наслов „Пуки сведок” упућује на улогу Поланског као сведока дешавања на Косову, којима је присуствовао од јула 1999, откад је дошао на позив УНХЦР-а.

О чему сведочи филм?

Полански, који је као саветник УНХЦР-а за питање Рома живео у њиховим камповима у Обилићу и касније у јужном делу Косовске Митровице, говори о албанским злочинима и нападима на ромске кампове, као и упорном одбијању НАТО трупа да заштите ма коју неалбанску етничку групу. За свој рад на Косову, Поланског је номиновао 2004. немачки нобеловац Гинтер Грас за Вајмарску награду за људска права, коју је исте године и добио, али сам је врло скептичан према бројним „борцима” за људска права који отворено игноришу злочине над припадницима „неподобних” мањина. Сједињене Државе, у којима је рођен, напустио је 1964, не желећи да учествује у рату у Вијетнаму. Бавио се и историјским проучавањем радних логора за Роме у Чешкој, које су у Другом светском рату нацисти само преузели и наставили да их користе за своје потребе. Полански је у целини згрожен незаинтересованошћу КФОР-а и УН-а да се ангажују у заштити косовских етничких мањина од организованог албанског терора. По његовој процени, број Рома који живе на Косову сведен је са неких 150 хиљада пре 1999. на садашњих 20 хиљада. Будући да је угледни и превођени песник, његова сведочанства о злочинима на Косову забележена су и у његовој поезији, коју такође имамо прилике да чујемо у филму.

У трејлеру филма каже се да сте ви као аутор филма „независни новинар”. Шта то за вас значи?

У мом случају, то пре свега значи да сам бирам теме којима се бавим, било у текстовима које пишем, колумнама, књигама, интервјуима или у оваквим видео-репортажама и филмовима. Себе сматрам пре свега новинаром који је у овом случају одабрао да теме о којима пишем представим и као видео-запис. Новац за оваква снимања обезбеђују појединци који прате мој рад, док остатак трошкова покривам новцем од хонорарних послова лекторисања или превођења.

Може ли независни новинар да преживи и ради у Србији?

Следим максиму Бернарда Шоа: кад постоји воља, постоји и начин. Да би људи у Србији нешто урадили морају бити много креативнији од других, оних који имају довољно средстава, тј. морају се снаћи уз помоћ штапа и канапа. Некад то уме да буде и предност, ако знате како да се носите с бројним фрустрацијама.

Сматрате ли да постоји цензура у домаћим медијима?

Постоји пре свега аутоцензура услед идеолошке индоктринације. У одређеним круговима помињање извесних тема постало је „неумесно”. Знате ли неку НВО која се декларише као „људскоправашка”, а која говори о злочинима на Косову и Метохији по доласку НАТО трупа? Управо на том примеру јасно се показује како тзв. „хуманитаристички милитаризам” уопште не служи одбрани било чијих људских права, већ искључиво колонијалним интересима. Неки појединци с огромним искуством, попут на пример Ноама Чомског, то су знали још 1999. Али осталима је, да би то схватили, било потребно да се сличне ствари понове у Ираку, Либији и Сирији, док многи, нарочито из домаћег НВО сектора, то ни дан-данас не могу или не желе да схвате. Мени су Косово и Либија највећи показатељи како западна војна машинерија не чини ништа сем што распирује додатни хаос у конфликтним подручјима како би их лакше контролисала. Патња оних који се нађу у тим подручјима је незамислива, отуда и толики број људи који беже одатле главом без обзира не би ли преживели.

Сценариста Владимир Богићевић и редитељ Миленко Срећковић

Оне који подржавају и промовишу такву политику милитарног интервенционизма не може да амнестира то што ће избеглима из ратних подручја да понуде преноћиште на једну ноћ и да се с њима сликају за Фејсбук или што ће током предизборне кампање ромској деци да праве палачинке.

Какву рецепцију филма очекујете?

Занимало ме је пре свега да светској јавности пренесем причу једног неутралног сведока, како бих показао које су стварне размере незаинтересованости за људска права од стране такве војне машинерије као што је НАТО. Постоје злочини који су током ратова деведесетих извршени уз одобрење западних сила – они се третирају као оправдани и о њима се ретко кад говори. Уколико не буде показано шта се заиста дешавало на одређеним просторима, људи би могли да живе у заблуди да су западне државе и њихов војно-индустријски комплекс носиоци демократије и браниоци људских права, а не искључиво заступници свог капиталистичког експанзионизма.


Снимање документарног филма можете подржати уплатом на Пејпал (Paypal): milenko.srec@gmail.com, или на жиро рачун: 205-121816-39 (Покрет за слободу). Ту је такође и „Indiegogo“ страница за подршку снимања филма: www.indiegogo.com/projects/documentary-about-repression-in-kosovo#/

извор: www.kmnovine.com/2016/07/st5.html

1 глас