Ко је писао „Устав Косова“?

Докле се стигло с остварењем плана о Косову без Срба?

Ко је све са српске стране сарађивао на остварењу тог плана и да ли треба знати њихова имена?

Текст који је пред вама, настао је у мају 2008. године и представља упоредну анализу Ахтисаријевог планa и „Устава Косова“. Као што је познато, Ахтисаријев план је представљен 2007. године, али никада није ни разматран, нити усвојен у Савету безбедности УН-а, захваљујући руском вету, док је такозвани „Устав Косова“, у моменту писања анализе, био тек усвојен у нелегалној „Скупштини Косова“. Познато је, такође, да се на овај план Приштина позивала приликом проглашења независности 2008, употребивши га као оквир за „Устав“.

Зорана Миљевић

Анализа је посебно актуелизована недавним неуспелим покушајем учлањења Косова у УНЕСКО, као и доношењем одлуке „Уставног суда Косова“ да привремено суспендује противправни Бриселски споразум Србије и „Републике Косово“ о формирању „Заједница српских општина“, ради „оцене уставности“ овог споразума, односно утврђивања његове усклађености с одредбама „Устава Косова“.

Апсурдност ситуације, у којој илегални орган једне квазидржаве „утврђује уставност“ њеног споразума са међународно признатом државом, појачана је чињеницом да држва Србија, учешћем у преговорима с окупираним делом своје територије, као са себи равноправним међународноправним субјектом, гази и сопствено законодавство и норме међународног права. Штавише, постигнути споразум недефинисане правне природе, којим се одриче државности на делу своје територије, Влада Србије брани као неко своје велико постигнуће на пољу заштите права и положаја српског становништва на тој истој територији. Истовремено, многи еминентни правници сматрају да је Бриселски споразум, заправо, међународни уговор, те да је, склапајући га, српска Влада аутоматски признала независност Републике Косово. Велики допринос овом правном галиматијасу дала је и Српска православна црква, својом апологијом Ахтисаријевог плана. Наиме, уочи одлучивања о захтеву Косова за пријем у УНЕСКО, Синод СПЦ и Патријарх Иринеј, писали су генералној директорки УНЕСКО-а Ирини Боковој и захтевали „рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса 5”, који прописује институционалну заштиту српског верског и културног наслеђа, позивајући се тиме на један правно ирелевантни документ, с образложењем да је „Анекс 5 настао под утицајем међународних иницијатива за заштиту хришћанског наслеђа Косова и Метохије“.

Пре седам година смо настојали да овом анализом покажемо да је „Устав Косова“, чак и када би формално-правно био устав, по својој суштини, заправо, својеврсна агенда твораца косовске независности, чији је крајњи циљ успостављање уставног поретка једног друштва, етнички очишћеног од Срба. Да је тако, види се из изузетне флексибилности овог „Устава“, који предвиђа измену сопствених одредаба, путем доношења законӑ, који би на нов начин уређивали области од виталног значаја за опстанак косовских Срба, као што су: мањинска права, заступљеност у органима власти, локална самоуправа (прекрајање општинских граница и демографски инжењеринг), српско културно наслеђе, положај Српске православне цркве.

Данас је више него очигледно да је сваки од негативних сценарија за измену наведених одредаба „Устава“, које смо предвидели, апсолутно известан, а да је Србија од фамозне 2008. и потписивања ССП-а с ЕУ, затим “Споразума о реконфигурацији међународне цивилне мисије на Косову“, са СБ УН-а, као и прихватања Председничког саопштења Бан Ки Муна, донетог на основу поменутог споразума (под великим притиском ЕУ и САД), мимо Резолуције 1244 СБ-и, преко Тадићевог плана о „нормализацији“ односа са Косовом, до данас, када је на прагу отварања поглавља 35 у преговорима о приступању ЕУ, којим ће и експлицитно признати независност Косова, прешла дуг пут кооперативности са ауторима „Републике Косова“, који су, истовремено и писци косовског „Устава“.

Ипак, уверени смо да ће Србија кад-тад повратити пуни суверенитет над својом јужном покрајином. Можда тај дан и није тако далеко, како тренутно изгледа. Зато треба прецизно евидентирати ко је и колико, са позиције неке власти у Србији, у периоду 2008–2015. године, допринео привременом остварењу америчког плана стварања монструм-државе на делу српске територије, како би свако од тих лица било позвано на одговорност, када за то дође време.

*

„Скупштина Косова“ је на свечаној седници, одржаној 9. априла, усвојила „Устав Косова“, који би требало да ступи на снагу 15. јуна 2008. године. За „Устав“ су гласали сви присутни посланици (њих 103), а седници су присуствовали и међународни представници УН и ЕУ. Овај чин је у складу са чланом 15. 1. ц Ахтисаријевог плана, који налаже да „Скупштина Косова“ званично усвоји нови „Устав“ до краја прелазног периода.

Текст „Устава“ чине преамбулa, 14 поглавља и 162 члана.

У првом поглављу (Основне одредбе), „Устав“ се позива на Свеобухватан предлог за решење статуса Косова Мартија Ахтисарија (у даљем тексту: Ахтисаријев план), за који сматра да је ступио на снагу 26. марта 2007. Ахтисаријев план (Анекс I чл.1.1) захтева да му будући „Устав“ буде у свему доследан и тумачен у складу с њим, а да у случају противречности између одредаба „Устава“ и одредаба Ахтисаријевог плана, предност имају одредбе плана.

Нацрт „Устава“ је одобрио међународни цивилни представник на Косову Питер Фејт, који правни основ присуства мисије ЕУЛЕКС на Косову види у чињеници да је група земаља, нарочито чланице Г 7, решила да призна Косово.

У поглављу XIV (Прелазне одредбе), „Устав“ одређује да међународни цивилни представник има коначну власт на Косову у погледу тумачења цивилних аспеката Ахтисаријевог плана (чл. 147. устава), да су сви органи „Републике Косово“ дужни да потпуно сарађују са МЦП, међународним организацијама и актерима чији је мандат одређен Ахтисаријевим планом. Мандат МЦП се, према Ахтисаријевом плану, састоји у осигуравању и надгледању спровођења тог документа.

„Уставом“ се Косово дефинише као република, парламентарна демократија, независна, суверена, јединствена и недељива која нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе. Носиоцем суверенитета се проглашава народ, а „Република Косово“ мултиетничким друштвом које се састоји од Албанаца и осталих заједница.

Службени језици су албански и српски, а турски, бошњачки и ромски су службени на локалном нивоу, у складу са законом.

За разлику од Ахтисаријевог плана, који у чл. 6. 4. каже: „Нове општинске границе ће бити обележене у складу са Прилогом датим уз Анекс III овог документа“, „Устав“ само констатује да се „организовање и надлежности локалних самоуправа регулишу законом“. Нису прецизиране нове општинске границе.

Ратификовани међународни споразуми и обавезујуће норме међународног права имају јачу правну снагу од домаћег законодавства. Члан 20. обезбеђује преношење суверености, тј. „на основу ратификованих међународних споразума, преноси државна овлашћења међународним организацијама за нека одређена питања“. Нигде се не захтева да потврђени међународни споразуми морају бити у складу са „Уставом“.

У другом поглављу (Основна права и слободе) гарантује се слобода вероисповести, уверења и савести. Верске заједнице су слободне да независно регулишу своју унутрашњу организацију и имају право да оснивају верске школе и хуманитарне организације.

У Ахтисаријевом плану стоји: „Косово ће осигурати аутономију и заштиту свих вероисповести и њихових локалитета на својој територији“, што понавља и чл. 39. 1. „Устава“. Међутим, у чл. 9. „Устава“ стоји: „Република Косово обезбеђује заштиту и очување свог културног и верског наслеђа“. Термин „српска верска и културна баштина“ се у „Уставу“ не помиње, док Ахтисаријев план користи изразе „српски верски и културни споменици“ и „српска верска и културна места“.

У “Уставу“ нема ни речи о СПЦ, њеној имовини и правима, али зато у трећем поглављу (Права заједница и њихових припадника) стоји: „Република Косово ће промовисати очување верског и културног наслеђа свих заједница, као саставног дела наслеђа Косова. Република Косово ће имати посебну дужност да осигура ефикасну заштиту локалитета и споменика од културног и верског значаја за заједнице.“ У „Уставу“ се не помиње ни реституција имовине СПЦ коју предвиђа Ахтисаријев план, као ни Заштитне зоне око православних манастира, за које Ахтисаријев план констатује да ће бити дефинисане картама, приложеним анексу V.

Све одредбе „Устава“ о правима „заједница“ су у складу са одредбама Анекса II Ахтисаријевог плана.

Наставиће се…

О тексту, ауторству и околностима писања „Устава“

Сам „Устав“ је написан у духу евро-атлантске правне традиције и HUMAN SECURITY концепта глобализације светске политике. Његови аутори су, очигледно, писању пришли са позиција смелих експериментатора, јер косовски „Устав“ одише таквом напредном мисли, да се стиче утисак како га уопште нису писали за Косово, територију на којој се узурпира приватна имовина и није загарантовано чак ни елементарно људско право на живот, него за некакву идеалну демократску земљу. На пример, члан 24. гарантује права „сексуалним мањинама“, члан 26. гарантује право сваког лица на доношење одлуке о рађању деце и право на контролу свог тела, у складу са законом (што, у преводу, значи да је право на абортус уздигнуто на ниво уставне категорије и то на територији која има ирански наталитет), док члан 37. допушта (у суштини) „нетрадиционалне“ и мешовите бракове. И све то предвиђа за једну исламску земљу! И премијер Косова Хашим Тачи и председник Фатмир Сејдиу изјавили су да је „Устав“ “најпрогресивнији и да осигурава права свим, без изузетка, националним мањинама“.

Писање „Устава Косова“ је отпочело много пре фебруара 2007. године, када је Марти Ахтисари представио свој план у УН. Нацрт „Устава“ био је наручен 2004. године од америчке невладине организације Public International Law and Policy Group и написан у најкраћем року те исте године. Написали су га професор права Универзитета Тафт и бивши професор Универзитета Дејтон у САД, Брус Хичнер (писац и новог Устава БиХ) и други чланови ове непрофитне организације. Сами су се похвалили. На сајту Тафт Универзитета је још у марту 2005. године објављено да Косово отпочиње процес успостављања независности, да новој „држави“ стоји на располагању готов „Устав“, као и информацију о ауторима.

Ову вест је затим, у мају 2005. године, потврдио тадашњи председник Косова Ибрахим Ругова за лондонски „Фајненшел Тајмз“.

2007. године „Устав Косова“ су „дотеривали“ професор права с Колеџа Вилијем и Мери у Вирџинији Кристи Ворен, професор права Универзитета Тафт Луис Окојн и федерални судија државе Минесота Џон Танхејм.

Зорана Миљевић, бивши саветник у Министарству за Косово и Метохију Републике Србије

 

hronograf.net/2016/07/24/americki-plan-pod-nazivom-ustav-kosova/

2 гласa