четвртак, новембар 23, 2017

Арно Гујон: Грло ми се стегло када ми је девојчица на КиМ...

Арно Гујон: Грло ми се стегло када ми је девојчица на КиМ рекла „Ово је моја прва лутка у животу“

Арно Гујон, француски хуманитарац посвећен Србији, у личној причи као лекцији како се постаје витез племенитости, правде и доброте

ПОКРЕНУЛА га је неправда која је из дана у дан, из године у годину погађала један, само један народ у Европи. Српски народ. Питао се да ли је могуће да се сва белосветска машинерија удружи у сатанизацији и закључио да ту нешто није у реду.

Стасавао је уз приче о лепоти Србије, пријатељству са његовом отаџбином Француском, подвизима српске војске у Великом рату. А, онда… Онда је, у пролеће 1999, он, још голобради младић био запањен сликама бомбардовања те лепоте са којом је сањао сусрет.

Али, слике ужаса оживеле су поново у години његовог пунолетства. Погром је погодио косметске Србе, опет у пролеће, 2004. Колоне несрећних људи прогнаних са огњишта, лица њихове деце са замрзнутом сузом на образу, монаштво које животом брани светиње, своје куће вековне – засекле су меморију овог младог човека у удобности родитељског дома у Греноблу. У њему је, тада, сазрео сан: идем тамо, међу те људе. Прикупио је помоћ, изнајмио камион и пошао у неизвесно.

Од тада, до данас, он је целог себе даровао за радост осмеха српске косметске деце. Оживео најлепшу, икад написану бајку „Мали Принц“.

ОВО је лична прича Арно Гујона, витеза племенитости, правде и доброте, о коме је драмски писац и академик Душан Ковачевић казао: „Деца по косовским енклавама памтиће га као Великог Принца који се појавио када их је цео свет заборавио… Данашњи мир и срећу коју Арно има у кругу своје породице може се, слободно, тумачити и као Божији дар за сва добра дела која је учинио…“

– Био је крај децембра, те, 2004. године. Камион је већ био пун одеће, школског прибора, понајвише играчака – враћа сећање Арно Гујон.

– Кренули смо према Србији, Косово и Метохија, коначна адреса. Брат Бертран и наши пријатељи Андреј и Гајетон, смењивали смо се у вожњи. Требало је прећи четири хиљаде километара, тамо и назад. Циљ нам је био да стигнемо на Божић. Радовао сам се, али сам и стрепео… Да ли ћу стићи куда сам се запутио? Да ли ће поклони за српску децу стићи у данима када се сва деца света радују даровима? Границе, царине, провера документације, свакојака довијања како да објаснимо куда смо се и зашто запутили…

– Памтим мој први улазак у Србију, ноћ уочи Божића. Пролаз кроз Београд, желео сам да се овде задржим… У сећању ми је остала слика блиставог Храма Светог Саве. Тада ни слутио нисам да ће Београд бити моја друга кућа. Да ћу се нераздвојно везати са Србијом.

Деца са Косова и Метохије први пут су отишли на море захваљујући Гујону

– Стигли смо на божићно јутрење у манастир Бањска. Народ се окупио у миру и пригушеној радости. Тог јутра ме обузело осећање: овај дивни народ се и у највећој муци не одриче своје традиције. Делили смо поклоне. Достојанствено су их примали наши домаћини, а чинило се да ће сваког тренутка заплакати. Једној девојчици, можда је имала највише десет година, пружио сам лутку. Нешто је говорила, а када су ми превели шта је рекла, сазнао сам да је то њена прва лутка у животу. Грло ми се стегло. Мислио сам да тежег тренутка од овог нема, али сам се тек у енклавама суочио са ужасним условима живота у којима живе Срби и њихова деца. Преда мном је био простор опасан жицом. Круг слободе у коме се учи, стасава, спознаје сва окрутност живота о коме се у свету ништа не зна.

Гујон доноси поклоне деци на КиМ

– ВЕЗАО сам се за ове људе, почео сам да учим српски језик. Поштовао сам их и дивио се са коликом љубављу и захвалношћу одговарају на симболичну помоћ. Осетио сам да сам постао део њих, њихове драме. Био је то одговор колико су заборављени и колико им значи и најмања пажња. Зато сам желео да помогнем више, највише колико могу. Тако су сви моји путеви водили према Србији. У Француској сам, потпуно свестан тог мог пута, основао Фондацију „Солидарност за Косово“. Са добрим људима који су се укључили у фондацију, пробијао сам лед, рушили смо предрасуде. Није било лако, али смо успели. Или, донекле успели. Не знам, можда је била пресудна једна изложба цртежа српске деце у руском центру за културу у Паризу. Сваки цртеж била је једна потресна прича. Деца су цртала своје детињство, бивше домове, оне, који су остајали у пламену. Био је то дечји поглед с којим се страшно било суочити. Ипак, испод многих цртежа, уместо потписа, било је срце. Велико дечје срце.

– Посебно сам задивљен подвигом косметског монаштва које животом брани своје светиње, своје куће и свећу да им се не угаси. Они су чувари свеће, чувари наде. Сваки мој сусрет с њима уливао је уверење да ово што чинимо, није узалудан посао. Мени лично био је подстрек да човек увек може да буде бољи када има путоказ.

Француз великог срца стиже свуда

– ДЕЧАНИ су ми се баш уселили у срце. Када сам упознао моју супругу Ивану, био сам сигуран да ћу се у овом манастиру с њом венчати. Тако је и било. Али нисмо били сами. С нама је била и наша прва срећа, наша Милена. Нас двоје, моја ћерка и ја смо се најпре крстили, а сутрадан смо се Ивана и ја венчали. Србија нас је даровала држављанством, а „Новости“ – „Златном плакетом за најплеменитији подвиг“. Српски пасош примио сам с немерљивом радошћу, као признање за рад и љубав према српском народу. Та љубав ће трајати, сад Ивана и ја имамо на кога да је преносимо.

– Скућили смо се пре неку годину и у Београду. Недавно се наша мала породица увећала. На свет је стигла Ирена. За који дан ћемо, с радошћу, наш четворо поново у Србију.

СРПСКИ БОЉЕ, ЛЕПШЕ И ТАЧНИЈЕ

ДОПАО ми се српски језик. Милозвучан је, али прилично тежак, али сам га савладао из љубави према српском народу. Учио сам тај језик чак и на часовима енглеског, на велико чуђење моје професорке – испричао је Гујон.

А како говори и пише српски, Душан Ковачевић је то овако одговорио:

– Он данас говори и пише српски боље, лепше и тачније од већине људи који живе у земљи Србији и од већине који су земљу напустили.

ДНЕВНИК, СВЕДОК ЗА СВА ВРЕМЕНА

АРНО Гујон је о својој тринаестогодишњој вези са Србијом исписао дневник. Насловио га је – „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова књига је сведок за сва времена, лекција о племенитости. Душан Ковачевић у предговору је, између осталог, рекао: „У животу сам написао много предговора, поговора, сведочења… Али ми је овај предговор један од најдражих. Писао сам га са осећањем најискренијег поштовања за све што је наш пријатељ и земљак Арно Гујон учинио (и непрестано чини) за људе, посебно децу са Косова и Метохије“.

Арно и Ивана венчали су се у манастиру Високи Дечани

ПОМОЋ, ВРЕДНИЈА ОД ЗЛАТА

УДРУЖЕЊЕ „Солидарност за Косово“ чији је оснивач и председник Арно Гујон, до сада је српском народу на Косову и Метохији упутило више од четрдесет конвоја помоћи, донирало у изградњу и опремање школа, обнову пољопривредних домаћинстава повратника, изградњу просторија за ометене у развоју, даровало народним кухињама. Ако би се све то рачунало у новцу, јасно је да је помоћ вредна више милиона евра.

– Не рачунајте у новцу, та помоћ која долази од једног младог човека, уз то Француза по коренима, у симболичном смислу, вреднија је од сваког злата – каже Станко Брковић, дугогодишњи пријатељ породице Гујон.

4 гласa