Добро сам и нисам добро, одмахнула је Милијана Магић уводећи нас у мању, неокречену кућу. Овде сам сама, деца ми повремено долазе. Тешко је, много је тешко, изустила је домаћица уводећи госте у дневну собу у којој будна проводи сваку ноћ.

Село Грабац у општини Клина на Косову последњих дана је све чешће на мети разбојника. Из села забаченог у метохијске лугове, у коме се сваки пејзаж дели на чистоту зелене и небеско плаве боје, последњих недеља свако мало нешто нестане. Украдена су два трактора, пумпе за воду, а недавно је претучен Милијанин рођак, старина Радош Магић, када је из своје њиве покушао да отера стоку коју су Албанци дотерали на испашу.

Званично, у општину Клина до данас се вратило 1.360 расељених Срба, али је у 18 села остало тек око 220 старијих повратника. У селу Грабац саграђено је 28 кућа за оне који су желели да остаре у месту у коме су рођени. Међутим, услове живота успева да издржи само 15-оро Срба. Сви су прешли шесту деценију.

Остала успомена: Некада срећна породица на окупу

- Код нас у селу је ситуација јако тешка. Увек краду ноћу. Зато по целу ноћ не спавам, иако ми је зет уградио камере да могу да видим шта се дешавало по дворишту. Рођака Радомирка дође код мене и буде до три сата ујутру, а ја седим до четири. И тако стално. Оне ноћи када су ми украли трактор, давала сам им до знања сијалицом да сам будна, али се нису уплашили. Било их је четворица. Покушали су да искључе светло, и на крају су то учинили на трафо-станици, па су онда по мраку ушли у двориште и извезли трактор. Пас који ме чува је лајао све до поноћи, али је после престао, био је снужден. Мислим да су му нешто дали, и срце ме је болело и за њега. Јаукала сам, плакала, потресена сам због смрти мужа, и нисам имала храбрости да некога позовем – прича Милијана.

Није хтела да узнемирава ћерке, које су удате и имају своје нове породице. Оне је обилазе и помажу колико могу. Све три се брину, али она, као мајка, каже избегава да им у живот уноси још стреса, јер се још живо сећа како их је за ручице држала у избегличким колонама на путу суза од Хрватске до Косова.

- Моја прича је јако тужна. Живели смо у Ријеци, где је мој муж радио и имао је добру плату. Било нам је добро тих 16 година, а онда је почело угњетавање, понижавање… Срби смо, и то је тако било. Избегли смо са ‘Олујом’, јер смо знали да не можемо тамо опстати. Пре свега, бринули смо се за безбедност деце, али у ствари, децу смо гурнули из рата у рат. Могли смо да идемо за Италију, било где, али муж је хтео да се вратимо на своје. И таман смо стигли и овде је почео рат – наставља исповест Милијана, стежући чврсто шољицу кафе.

Ситуација овде није могла никако набоље да иде, додаје тихо бришући сузе. У Грапцу је тада било око 50 српских кућа, а свака је бројала десетак чланова.

- И опет смо ми хтели да опстанемо – истиче Милијана.

Тако је село остало скупа све до погрома 17. марта 2004. године. Мештани су отишли јер није било гаранција за безбедност, али и због недостатка животних услова, попут превоза до најближе пијаце која је 11 километара даље.

- Мој супруг се звао Радоња Магић. Волео је да живи овде и све је покушао да би вратио људе. Радоња је био јако смирен, добар човек. Волео је свакоме да помаже. Био је у добрим односима и са Албанцима, јер када смо се већ вратили, морамо да будемо у коректним односима да бисмо опстали. Али, боли ме то што те у неким ситуацијама и ти Албанци боље разумеју него твој човек који дође на власт. Мог мужа је месецима узнемиравао локални функционер, Србин, само зато што нисмо гласали на изборима. Стално га је звао телефоном, малтретирао, иако је знао да је срчани болесник. Радоња све то није издржао. Срце је престало да му ради, пао је пред општином и умро – очајна је Милијана.

Борим се да останем

Милијана Магић сада скупља снагу да се по ко зна који пут у животу суочи с последицама догађаја који су јој живот из корена променили.

- Не знам како ћу даље. Посејала сам кукуруз, имам и пшеницу. Муж ме је све научио око трактора, али сада трактора нема. Примам социјалу, и то је све. Волим овде да останем, и борим се за то, али не видим неку перспективу, пута немамо, безбедност немамо, упадају у куће маскирани људи. Питају ме сви – да ли верујеш полицији? Ја кажем – верујем. Али, два трактора нису нашли.

Село без наде

- Тог 17. марта су нас Италијани хеликоптерима из села износили. Прво вече се иселило село Бича, али Грабац није хтео јер је војска потписала да нас чува. Међутим, у неко доба рекли су да не могу да нам гарантују безбедност. Од 17. марта наде за ово село више није било – каже Милијана Магић.

Посета Шешеља и Вучића

- Прво се чуло за киднаповање, затим ниси смео да идеш у своју њиву, али све смо мислили да ће да се смири. Али, мало помало, ето шта се десило. Када је почео рат, мој муж је био на првој линији, а ја сам са троје деце седела кући. Сви су некуд одвели своју децу, али ја нисам имала више куд. Први дан рата мештани су сами бранили село. Сећам се да су у то време прву линију посетили Војсилав Шешељ и Александар Вучић. Тада је у Грапцу било најкритичније. За храну се сналазио ко је како имао. Ако није имао, наша војска је помагала колико је могла – прича Милијана сећајући се догађаја 1999. године.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/496258/Besane-noci-srpskih-povratnika-1-Oluja-od-Hrvatske-do-Kosova

Прочитај без интернета:
1 глас