Потегао је ревере сакоа и подигао шешир у знак поздрава. Уз шеретски осмех дечака, дочекао нас је пред капијом и представљајући своја три пса, три верна пријатеља, провео кроз високу траву коју је чешљао низак ветар висоравни. Изуо је ципеле крај довратка изнад кога се налазила табла са заставом Немачке. За тренутак је застао и бацио поглед преко нашег рамена.

- Ја сам Радован Нешић из села Грапца. Син сам Марка Нешића и унук Милутина Нешића, а ово је моја супруга Милка – поносно је саопштио уводећи нас у дневну собу.

У соби је био тек најосновнији намештај, а на белим зидовима окачено неколико календара са сликама Исуса, рођења Христовог, Јована Крститеља. Последњи у низу је показивао 2012. годину.

Овде се време другачије и памти и рачуна, нарочито од 2003. када су се, после три године проведене у Великој Плани, Нешићи вратили на своје огњиште.

- Сазрело је време за повратак. Са великом радошћу смо направили кућу. Био сам срећан и радостан што учествујем у томе. Како обичај налаже, купио сам јагње да бих ставио главу у темеље и послужио раднике печењем. Новац за моју кућу и за цело село донирала је немачка влада. Код нас је долазио један стари Немац, Вернер, и он се радовао с нама. И Немци и други су давали новац и разну помоћ, све су то снимили да покажу у својим државама – прича за „Вести“ Радован.

Италијани поклонили псе

Брачни пар Нешић нема потомака, али су им као чланови породице пси које су им оставили италијански војници. Сваки пут када Нешићи одлазе од куће, оставе храну комшијама да нахране њихове мезимце. Када се врате, њихови љубимци скачу од весеља.

А. Чукић
Милка Нешић

До села удаљеног 11 километара од Клине нема превоза, а већином шумским путем, за старце који су једини житељи Грапца, није ни лако ни безбедно. Нема друге него да у помоћ зову млађе комшије из места удаљених 20-ак и више километара. Тако и када би да иду по храну и воду, тако и када би до лекара.

- И време чини своје. Остарио сам. Стигла 73. година и треба ићи код лекара. Немамо аутобус, и када идемо код доктора морамо да молимо некога да нас вози – каже Радован.

Милка додаје да зато, када се разболе, морају у централну Србију. Зимус су обоје били болесни и три месеца нису били у кући. За то време она је опљачкана.

- Кућа нам је била разбијена, узели су фрижидер, шпорет… Није нам свеједно, али не могу да кажем да сам видела иједног Албанца да нам обија кућу – слегла је раменима Милка.

Наша кућа, наша слобода

– Пита нас наша родбина у Србији, па како можете да идете тамо, зар не видите ову ситуацију? А ми кажемо, па то је наше имање, не идемо ни на чији терет, не угрожавамо никога. Верујте да он и ја жудимо за кућом када нисмо у њој – каже Милка Нешић.

Брачни пар веселог духа истиче да када се „сагледа рачун и оно ресто“ нема веће среће од метохијског хлада.

- Када дођем овде, па седнем у хлад под овај орах, дође у мене нека количина радости коју не могу да опишем, ако ми верујете на реч. Све ми буде на радост и весеље. Знам овде на Косову сва села, све куће, како ко живи. Наш народ који је дошао треба да има вољу да истраје – поручио је поздрављајући нас Радован.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/496506/Besane-noci-srpskih-povratnika-2-Neopisiva-sreca-pod-nasim-orahom

Прочитај без интернета:
0 гласовa