Без обзира на године, све старице у Грапцу су чврсте и стамене. Оне и немају другог избора, јер ако нема снаге да се иде по воду, нема ни воде у кући.

Борка Кунић у својим 80-им натоварила је у колица шест балона. Мало помало, она и њена комшиница Милена Нешић догурале су тих 30 литара до села. То ће бити довољно за три дана, а онда ће њих две поново кренути козјом низбрдицом до километар и по удаљеног бунара. Полако ће вући конопац да би кофама извукле воду и пресуле је у балоне. А онда ће опрезно са својим товаром кренути узбрдо.

- Немојте више да ме снимате. Гледаће ме деца по Словенији, па ће да ми се смеју – „наредила“ је Борка намештајући своју затегнуту плаву мараму.

Боља од лекара

Како се по селима Клине прича, Борка „гаси угљевље и сече страшницу“. У помоћ излази и Србима и Албанцима који јој доводе децу да им отера ноћне море. Кажу, успешно лечи брадавице, а ако те, не дај Боже, уједе змија „рану очисти боље од лекара“. Своје услуге не наплаћује и о томе не говори онима којима помоћ није потребна.

Очи треће комшинице „севнуле“ су кроз прозор недовршене фасаде. Тако се овде реагује на сваки корак упућен ка кућама повратника.

- Целу ноћ не смемо да спавамо. Само гледамо када ће да нам неко бане у кућу. Ено, ону тамо су разбили два пута, па после и ону другу и трећу – наставила је Борка упирући прстом.

- Узеше неку ноћ и трактор из села. Напали ме нису, али су ми узели све из обора… Само по ноћу краду, па их не видимо. Они имају доста, али то њима ни по јада, већ ће овако да нас отерају – додала је чврсто се подбочивши на капију пред кућом.

Са супругом Вукојем у родно село се вратила пре 13 година, међу последњима. Од тада никуда није мрднула. Вукоје је јако болестан, не може да устане из кревета, а Борка верује да га у животу држи чист метохијски ваздух.

- Видиш, ми смо ту где јесмо, а други су викендаши. Неки дођу, неки прођу, а ми ти остајемо – добацила је Борка, по много чему неустрашива и ван свога села чувена жена.

Колица за мужа

Борка има петоро деце, троје је у Словенији, једну ћерку у Лазаревцу и једног сина у Крагујевцу.
– Сви дођу овде када имају одморе и воле да дођу. Живим са мужем, али он не може ван куће. Обећали су ми нека колица која би му помогла да изађе мало напоље, али то је све остало на речима – прича Борка.

Ситним црним очима процењивала је придошлице у село. По одлучности која је долазила са њеног лица рекло би се да јој је бар двадесет година мање.

- Док смо живи, овде ћемо да живимо. Овде сам стала и остала. Нећемо нигде сем код наше куће – па мртви, живи, одговорила је на питање које нисмо ни стигли да јој поставимо.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/496745/Besane-noci-srpskih-povratnika-3-Dok-smo-zivi-mi-cemo-ovde

Прочитај без интернета:
0 гласовa