Пише: Милан Ружић

Куд ћемо ми Срби без Косова? Чему да се надамо? Где да стрепимо, где да се бранимо, где да живимо, ако нећемо на Косову? Не тргајте нам срце из груди. Сви кажу да се Косово одваја од Србије, а у ствари одвајате Србију од Косова. Ваљда се каже ово прво јер онда звучи безболније. Покушавају нам рећи да имамо Србију, а Косово је само омањи део. Али, како раздвојити ако је Косово колевка, а Србија дете? Зар може дете без колевке? Одвојити колевку од детета је исто као и одвајати дете од колевке. Којом год верзијом се служили, болна је. Нема Косова без Срба, а нема ни Срба без Косова.

Мој је народ на Косову гинуо и гине, али га не напушта. Нико не размишља зашто. Па зато што ни један једини живот није већи од Косова. Наш највећи пораз јесте био на Косову, али тај пораз је био заметак из којег се Србија уздигла и за собом остављала цркве и божуре не знајући да ће неко ту крвљу плаћену земљу кидати и развлачити. Косово је такво да на њему има места за све. Међутим, како пустити некога да гази по костима наших јунака и да нам сипа со на никад зараслу рану? Нема од новог рата, од нове победе или новог пораза ништа. Даће Бог да се таква времена никада не врате, али ће дати и да Косово остане Србија, иначе бисмо без њега морали мењати име.

Колико је светиња на том пољу, толико је и Бога међу тамошњим људима. Божја земља је Косово, а божју земљу још нико без божјег благослова и без божје речи не доби. Шта ће другима наше кости и наши порази? Сваки народ има своје. Знамо да се победе граде на туђим поразима, али овај пораз је за нас већ одавно победа. Без њега не би било ни нас, ни наше културе. Главе су нам се у Косово претвориле, а срца у манастире уграђена. Како без главе и срца? Шта ћемо онда бити? Били смо и сенке у ритама, па се вратисмо, али без Косова не би остало ни рита, а ни сенки јер би тад све нестало. Наша веза са Богом била би прекинута, а Срба без Бога не може бити ни у причи.

Ако Косова немамо, где онда Лазару, Милошу, Ивану, Југовићима и осталима места да нађемо? Куд мученике да селимо и историју преправљамо? Па зар од најтежег пораза, још тежи да правите? Чиме ми то заслужисмо? Па тамо и дрвеће расте у облику крста јер друкчије не може нити сме. Једино је то место на свету које је и колевка и гроб.

Колевка се размеће, гроб се затире, па како онда један народ као што је српски да зна где је рођен и покопан. Остаће Србија дете без мајке, оца и колевке, старац без гроба, биће које као да никада није ни постојало. Немојте Косово. Нека нашег народа мученог да живи под покорицом те ране. Шта ће коме наша бол и наша рана? Греота је отимати од народа чија се култура, вера и постојање везују за пораз, а нарочито онда када тај народ исти тај пораз сврстава у победе.

facebookreporter.org/2015/09/03/милан-ружић-божја-земља-је-косово-а-бо/

Прочитај без интернета:
2 гласa