ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ: У НАСТАВЉАЊУ „ВУЧИЋЕВИМ ПУТЕМ“ ИЛИ У „НАСЛОНУ НА РУСИЈУ“?
  • Славко СТЕВАНОВИЋ: Наши преговарачи су се из Брисела „враћали са победом од 5:0“, а то су све били погрешни потези – не српска победа, како су они то представљали у јавности. На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен
  • Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ: Није ултиматум у питању. Све произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада. За разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо. Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом“ прекида ЕУ-интеграција
  • Бранко ПАВЛОВИЋ: Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев. Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора“ да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили
  • Жељко ЦВИЈАНОВИЋ: Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан. Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву
  • Рајко ПЕТРОВ НОГО: Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени. Не знам за даље путеве и беспућа – стојим разрогачених очију

        СЕВНУ из Брисела оно што се одавно очекивало. Заправо, оно што су су одавно очекивали сви трезвени у Србији и опомињали власт у Београду да ће се све тако завршити. А и још тужније и ружније.

        Вучићев бриселски преговарач Марко Ђурић објавио је да и Приштина и Брисел траже имовину Телекома у јужној покрајини. Да је, у суштини смарају приштинском, шиптарском.

        Ђурић је објавио да је „изненађен и увређен“ и да он на то не би пристао, али да одлуку препушта великом и мудром премијеру којем он, наравно, безгранично верује.

        Али, да ли је ово ултиматум или Приштина и Брисел само траже од Београда оно на шта је пристајао још од времена владавине Бориса Тадића?

        Не продаје ли власт Србији за ултиматум оно на шта је (још у Борисово време) сама пристала, па то сада Србији мора представити као ултиматум (јер, сила Бога на моли!)?

        Ко је већи проблем за Србију и њену будућност – Београд или Брисел?

        Где је излаз? У настављању Вучићевог пута или у „наслону на Русију“, као што су говорили неки српски државници?

Стижу плодови онога што је власт сејала последњих неколико година

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Скупштине АП Косова и Метохије
• Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН. И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом – шачица. Народ је видео да је преварен

        ПРВО, говорим са позиције председника Скупштине АП Косово и Метохија.

        Сваком грађанину, а мислим и влади и овом премијеру, јасно је да сада само убирају плодове чије су семе сејали пре неколико година. Ми смо им указивали на грешке, а они су тражили да им верујемо. Ми им нисмо поверовали!

        Онда су поставили привремена већа.

        Од оног момента кад смо им дали царину, укинули институције, суд и цивилну заштиту, шта смо могли друго да очекујемо него да ће да нам траже имовину. А и чија је то имовина? Ако не можемо да користимо нашу имовину и да уђемо на Косово и Метохију, како је то онда наша имовина? А то су потписали.

        Укинуте су нам институције, а сада, видим, упућен је позив да четири општине направе заједничку седницу. И питам: на чијим изборима су изгласане, ко је те изборе расписао, по чијим законима су спроведени?

        Подсетићу да су се наши преговарачи из Брисела „враћали са победом од 5:0“, а то су све били погрешни потези – не српска победа, како су они то представљали у јавности.

        На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен. Али, заиста страхујем да је то раније договорено и да се сада тражи начин да се то оправда.

        У име грађана Косова и Метохије и покрајинске Скупштине им поручујем: нека то не раде. Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН.

        И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом – шачица. Народ је видео да је преварен.

Приштина нас и понижава, неће позивни број из наше руке, хоће га од Албаније или директно

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, уредник НСПМ
• Одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума – како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао

        НИСМО сада пред ултиматум, већ смо то одавно и што је најгоре, а за разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо.

        Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом“ прекида ЕУ-интеграција.

        Другим речима, одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума – како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао.

        Наравно да треба одбити и прекинути бриселске преговоре и одустати од њихове примене. Али, ако пажљиво слушате о чему се овде ради, видећете да смо већ прихватили међународни телефонски број за Косово, а сад се само цењкамо да ли ћемо ишта добити за узврат или не. Приштина нас још додатно понижава и одбија да добије тај број из наше руке, него од Албаније или директно.

        Ако ми дозволите: прво бих да констатујем да стварно није ултиматум у питању. Све то произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада.

Од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

        ДАНАС све већи број Вучићевих пратилаца није спреман да се саможртвује за великог вођу, па последице Бриселских споразума испливавају у јавности као „ултиматуми“.

        Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев.

        Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора“ да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили, а били су нам „обећали“ да када жртвујемо имовину Телекома, онда смо тиме заштитили осталу имовину.

        А никад ништа слично нити пише у Бриселским споразумима нити би нам са Запада икада тако нешто обећали.

        Укратко, од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега, а све, од судова и полиције до имовине, иде у корист Приштине.

Прави циљ бриселског ултиматума је – забијање клина између Београда и Москве

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, уредник Новог Стандарда
• Избор је једноставан јер – да парафразирам Черчила – ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир

        СМИСАО бриселског ултиматума, као и оног који ће тек да уследи – да Београд уведе санкције Додику и окрене леђа Српској – има више циљева и више нивоа значења. Основни је забијање клина између Москве и Београда.

        Наиме, ако се Србија одрекне своје имовине на Косову и Метохији и права да она да позивни телефонски број Приштини, а не да јој га да нека друга земља (Аустрија), још више, ако се одрекне својих права и обавеза у Српској – она више неће бити ни кредибилан партнер ни неко ко може да чини простор руског утицаја на Централном Балкану.

        Далеко од тога да би тада Русија окренула леђа Србији, али своје активности овде свела би на минимум, док би агенти западног утицаја ликовали како нам Русија никад, па ни сад, није помогла. Таква тактика свакако је много ефектнија од притиска да Београд Русији уведе санкције, јер, кад би се то догодило, Русија би у очима Срба остала велика, док, у случају да смањи присуство у Србији, постаје темом сумњичења.

        То значи да, ако се одрекнемо имовине на Косову, не само да остајемо без баснословних економских ресурса већ и без шансе да одбранимо остатак своје независности. Речју, тада Србија упада у дуго ропство, и искључује се из европских и светских процеса ресуверенизације земаља, какав видимо широм света.

        Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан.

        Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву. Уверен сам да је управо на тако нешто мислио некадашњи амерички функционер Роберт Гелбард, који је 90-тих година предвидео да ће последњи чин распада Југославије бити грађански рат у Србији.

        Избор је једноставан јер – да парафразирам Черчила – ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир.

Од првих преговора и уступака се очекивало да ће рачун доћи на наплату

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник и академик

        ТАЈ пут је одавно беспуће.

        Већ од првих преговора и уступака очекивало се да ће једанпут рачун бити испоручен.

        Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени.

        Не знам за даље путеве и беспућа – стојим разрогачених очију, као и ви.

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/da-li-je-srbija-suocena-sa-ultimatumom-ili-vlast-za-ultimatum-prodaje-ono-na-sta-je-pristala

Прочитај без интернета:
5 гласовa