Дејан Мировић

Одговарајући на критике (из Србије, али и из Русије које је изнела портпарол МИД Марија Захарова) поводом ратификације Споразума Владе Србије и НАТО о сарадњи у области логистичке подршке, српски премијер је рекао да је војни савез потребан Србији као “савезник да бисмо сачували српски народ на Косову и Метохији“.[1]

Уз ову тезу је изнето да су за Споразум Владе Србије и НАТО о сарадњи у области логистичке подршке “криве” и бивше власти које су потписале и ратификовале више сличних споразума са војним савезом у периоду 2005-2009. (Зато је последњи споразум само једна врста “инерције“ за коју није крива садашња власт.) Ове тврдње је пратило и неколико парола изречених са највиших места о “неутралности Србије”, свечано поновљених и пред телевизијским камерама у присуству руског амбасадора.

Међутим, ако се одбаце тврдње да су бивше власти криве за поступке садашњих (јер је тоcontradictio in adjecto исто као и теза да није било протока времена у свету у задњих 10 година) остаје само један “аргумент” власти за потписивање Споразума са НАТО. То је заштита Срба на Косову и Метохији.

Власт се ипак није изјаснила да ли та “заштита” подразумева активност НАТО у независном Косову или у јужној српској покрајини? Ако се ради о првој варијанти, онда Споразум Владе Србије и НАТО не може да има одредбе које се тичу треће стране, тј. независне државе Косово. Ако је у питању друга варијанта, онда Споразум Владе Србије и НАТО мора да садржи одредбе о Резолуцији 1244 која гарантује сувернитет Србије на КиМ и, сходно томе, заштиту српског народа од стране НАТО.

Нажалост, текстуално тумачење Споразума Владе Србије и НАТО показује да се у њему (као и у Бриселском споразуму из 2013) не помиње Резолуција 1244. У преамбули уговора се помиње само “Партнерство за мир“. У члану 2, који дефинише циљ Споразума Владе Србије и НАТО, говори се о правним “оквирима и принципима сарадње”, али поново нема Косова и Метохије или заштите српског народа. (У члану 3 који регулише спровођење одредби је слично регулисање.)

Несумњиво, најважнији део Споразума Владе Србије и НАТО је члан 10. У том члану се гарантује имунитет НАТО војницима и особљу у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима из 1961. године, Дакле, војници НАТО ће имати имунитет од кривичног гоњења у Србији, неће плаћати порезе и дажбине.

У образложењу закона о ратификацији постоји позивање само на члан 99 Устава РС. (Тај члан је процедуралног карактера јер прописује да Народна скупштина потврђује међународне уговорене.) Нема позивања на преамбулу Устава или члан 182, који прописује да је КиМ део Србије.

Дакле, текст Споразума са НАТО показује да је циљ овог међународног уговора потпуно другачији од тумачења (или намере) српског премијера о “заштити Срба на Косову”.

Прецизније, чувени судија МСП Макс Хубер је сматрао да је текст уговора важнији од намере уговорница. Велики српски правник Милан Бартош је такође истицао да су воља и текст обично сагласни код међународних уговора.[2]

У том смислу, јасно је да сврха споразума не може бити заштита Срба на Косову јер се и не помиње у тексту. Јавно исказана (и ретроактивна) намера премијера о “заштити Срба на Косову” не значи ништа у међународном праву и не обавезује НАТО.[3]

Каква су онда бити правне последице уговора?

Војници НАТО ће имати дипломатски статуса у складу са Бечком конвенцијом из 1961. Због тога што нема ограничења броја, онда се може замислити ситуација да неколико стотина НАТО војника има дипломатски имунитет на територији Србије.

Услед непостојања реципроцитета чини се да се не ради о двострано обавезном уговору. Такође, не може се тврдити ни да се ради о уговору о уступању војних база јер нема новчане надокнаде.

Да ли ће овакав корак напред ка чланству у НАТО сачувати КиМ у саставу Србије као што то сугерише премијер? Тешко да је то могуће. Реалније је да ће то бити корак уназад. НАТО званично признаје Косово као независну државу.

Прецизније, НАТО је након руског присаједињења Крима 2014. и позивања на саветодавно мишљење Међународног суда правде (МСП) о независности Косова изнео свој правни став о статусу српске јужне покрајине. Одговарајући на Путинов говор из марта 2014. у којем се позива на на саветодавно мишљење Међународног суда правде (МСП) из 2010.

НАТО је заступао да је Косово независна држава. НАТО је тврдио не може бити сличности између Крима и Косова јер је наводно косовска независност sui generis. [4]

НАТО правници су тврдили да је криза на Косову трајала много дуже од оне на Криму. У том смислу, НАТО правници су износили поређење према којем је тражење решења на Косову трајало преко 3000 дана, а на Криму само 30 дана.

Из тога се (у адвокатском маниру) закључује да је референдум на Криму је био наводно нелегалан јер није било слободе медија за опозицију, није био у складу са украјинским законом, одржан је под претњом нелегалног присуства руске војске и без кредибилних међународних посматрача. (НАТО правници су изнели и да није било покушаја разговора са украјинском владом и да УН нису учествовале у процесу одвајања Крима.)

Такође, НАТО селективно тумачи и српско питање МСП поводом Косова када брани сецесију. Они тврде да је питање српске стране оцењено од стране МСП као “ограничено и конкретно” и да се зато не може применити на друге случајеве у свету.

Зато уговор урушава суверенитет Србије на КиМ. Он нема правне везе са заштитом Срба на Косову. Споразум подиже ниво односа између Србије и НАТО са нивоа карактеристичног за програм Партнерство за мир.

По одредбама и духу уговора је ближи црногорском путу ка НАТО чланству. Недемократском и без изражене воље народа на референдуму.


[1] Пун назив ратификованог закона од 12. фебруара 2016. је Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке, потписан је 7. септембра 2015.

[2] Бартош М.“ Међународно јавно право-међународно уговорно право “Службени лист СФРЈ, Београд, 1986. стр.341

[3] Сврха уговора са НАТО није ни у домену међународног саобраћаја као што је тврдио премијер на састанку са руским амабасадором. НАТО има аеродроме и авионе на Косову као и саобраћајни правац преко албанских лука и аутопут из Албаније као најкраћу везу са Косовом.

[4].“ The Kosovo operation was conducted following exhaustive discussion involving the whole international community dealing with a long-running crisis that was recognized by the UN Security Council as a threat to international peace and security. Following the operation, the international community engaged in nearly ten years of diplomacy, under UN authority, to find a political solution and to settle Kosovo’s final status, as prescribed by UNSCR 1244. In Crimea, there was no pre-existing crisis, no attempt to discuss the situation with the Ukrainian government, no involvement of the United Nations, and no attempt at a negotiated solution. In Kosovo, international attempts to find a solution took over 3,000 days. In Crimea, Russia annexed part of Ukraine’s territory in less than 30 days. It has sought to justify its illegal and illegitimate annexation, in part, by pointing to a „referendum“ that was inconsistent with Ukrainian law, held under conditions of illegal armed occupation with no freedom of expression or media access for the opposition, and without any credible international monitoring“.

www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-sporazum-sa-nato-cuva-srbe-na-kosovu.html

Прочитај без интернета:
5 гласовa