ЈАЊА ГАЋЕША

Како председник „Привредне коморе Косова“ позива на привредну сарадњу на темељу оног што је Србији на КиМ отето

Више од 70 водећих српских и косовских привредника састали су се у хотелу Емералд, који се налази на територији општине Грачаница, у организацији Привредне коморе Србије и „Привредне коморе Косова”, одакле су поручили да су почели да граде мостове сарадње.

Председник „Привредне коморе Косова” Сафет Грџалију је, говорећи на скупу, рекао да је будућност ове регије у економској сарадњи. По њему, српске и косовске фирме могле би заједно да наступе и на трећим тржиштима. Нагласио је и да нема смисла да не зарађујемо заједно и не отварамо нова радна места.

Пре непуна два месеца готово сви медији у централној Србији објавили су вест под насловом На Косову се ништа не производи. Тада су објављени подаци да је на Косову реч о потрошачкој економији јер се око 80 одсто робе увози, од тога 16 одсто из централне Србије.

Ово лудило од политике која се око Косова води, Срби који су остали да живе у Покрајини, посматрају из једног другог угла, из угла окупираног и обесправљеног народа који готово ни за кога више не постоји. Желимо ми да све изгледа боље него што јесте, али, када окренемо свој калеидоскоп – кроз који нам држава Србија, уместо светлости, намеће неку нову реалност – и када све почне да се преврће и мења облик, узима неке нове димензије, оно што видимо нимало нам се не свиђа.

КОКА-КОЛА ЈЕ ЗАВРШИЛА У АЛБАНИЈИ
Роба из централне Србије се продаје у продавницама чији су власници Албанци већ годинама – од намештаја Симпо до Штарковог „смокија“ и чоколадних бананица. Жеља српских произвођача за сарадњом са Албанцима постала нам је јасна када смо на паковању производа из централне Србије узалуд тражили да прочитамо српску реч. Још тада смо схватили да за њих Срби на Косову и Метохији не постоје.

kosovosrbijaprivrednici01Фабрика Кока-коле у Липљану је била једно од најуспешнијих предузећа на Косову и Метохији до почетка бомбардовања. Сећам се да је у време санкција радничка плата у том предузећу била 700 немачких марака. У јуну 1999. године су је узурпирали Албанци и до септембра у фабрици није остала ни једна машина. Све је однесено у Албанију. Тако је било са фабрикама у Урошевцу, Гњилану, Приштини, у градовима широм Покрајине. Радници српске националности су протерани са својих радних места, а они који су те исте фабрике чували убијани су и отимани. Тако је уништено и покрадено готово све за непуних годину дана. Приватизација коју званична Приштина већ годинама спроводи је скандалозна и назаконита.

Хиљаде српских радника и даље живи на Косову и Метохији и већина прима привремену новчану накнаду или минималац. У Новобрдском крају вишечлане породице живе од једног минималца (нешто преко 11 хиљада динара), и, да једном дневно не добијају оброк преко народне кухиње, не би имали чиме да хране своју децу. Они који су радили у Електропривреди примају плату умањену за 60 одсто. Већина радника, на које се ово што пишем односи, је 1999. године остала у својим најбољим годинама затворена у селима бавећи се пољопривредом јер су на првом месту мислили да својим останком чувају име државе Србије на Косову и Метохији. Дочекали су да се за њихова права нико не бори и сви они последњих година чекају свој ред да им држава Србија укине сваку врсту примања, јер европски пут нема алтернативу. Ових дана је та прича поново актуелна међу овом косовском сиротињом.

СРПСКИ ПРИВРЕДНИЦИ СУ ЋУТАЛИ
Пре десетак година кружила је прича да је у насељу Врањевац у Приштини откривена импровизована млекара у којој су пунили јогурт у амбалажу словеначке млекаре из Цеља. Минералну воду Хеба су пунили у селу Становце код Обилића, а откривени су тако што су се појавили случајеви тровања, па је инспекција са полицијом обишла сваку продавницу на Косову и Метохији и заплењивала воду. Ми и данас нисмо сигурни шта купујемо. Пре него што отворимо млеко, јогурт или било који други производ, без обзира да ли на амбалажи пише да је из Грчке, Турске, Црне Горе, питамо се: где ли ово пуне, мајко моја? У Ђаковици, Врањевцу, Вучитрну… Једино што смо сазнали за све ове године о „привреди Косова” јесте то да су Албанци извозили старо гвожђе и продавали железари у Скопљу.

srbijakosovoprivreda03Сада је дошло време да са представницима „Привредне коморе државе Косово” седнемо за исти сто. Сам тај чин из овог нашег угла значи да је држава Србија заборавила и изгледа опростила своја уништена предузећа, убијене, протеране и обесправљене раднике. Затворила је очи да не види сумњиво тржиште испред себе.

Разумемо да је робни промет полазна тачка капитала. Једноставна прича из економије – призводња роба и њихово стављање у промет основа је за стварање добити. За протеклих 16 година није изграђена ни једна једина фабрика где би Срби били запослени. Нико од на састанку присутних српских привредника МК Групе, ИМ Матијевић, Трајал корпорације, Тигра, Симпа и других није видео интерес да Срби са Косова и Метохије свих ових година раде за њих. Сада им Грџалију планира блиставу економску будућност на Косову. Позива их да граде мостове сарадње на темељу онога што је држави Србији на Косову и Метохији отето.

Само пре недељу дана са Косова и Метохије су у етар ишле вести како су Албанци изболи ножем Србина из Пасјана код Гњилана. Дан касније Албанци су напали српску девојчицу код Пасјана. У селу Бабин Мост код Обилића пријављен је покушај отмице деветогодишње девојчице. Догодио се још један напад Албанаца на повратнике у општини Клина у Метохији.

Јасно ми је да, када је економија у питању, последње реченице овог текста не морају да имају никакве везе са оним што сам у њему написала, ипак једно – али – остаје на крају свега зато што тако лако заборављамо.

www.standard.rs/politika/31669-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B0,-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8

Прочитај без интернета:
3 гласa