Питање правосуђа по решењима Бриселског споразума и накнадним операционализацијама у преговорима „два премијера“

Од 1999. године па све до данашњих дана, правосуђе на северу Косова, је уосталом, као и читав систем организације државе и друштва, функционисао у оквиру система државе Србије. Иако су се односи снага у свету променили у међувремену на штету промотера косовске независности па је даљи опстанак постојећих ингеренција Србије на северу КиМ добило и боље перспективе, власт СНС и СПС постиже Бриселски споразум априла 2013, који нарочито његовим накнадним тумачењем и спровођењем уводи и сами косовски север у ингеренције правног система тзв. косовске државе.

Присталице Бриселског споразума као најважнију позитивну тековину истог истичу Заједницу већинских српских општина, сматрајући да су баш те одребе Споразума перјаница преговарачког успеха српске власти. А управо је обрнуто.

Бесмислено би било формирати Заједницу већинских српских општина у Србији, јер је Република Србија матична држава српског народа (чл. 1 Устава). Савршено је јасно да се ова Заједница може формирати само негде ван Србије, где Срби добијају статус националне мањине, о чему говори и неучествовање тзв. Косова у изборном систему Србије, и обрнуто да се чак и север Косова и Метохије, који је и након етничког чишћења 1999 и 2004. остао етнички српски, приморава решењима Бриселског споразума и званичног Београда на излазак на изборе које организују власти у Приштини.

Бриселски споразум подразумева одвојен косовски правни систем у односу на правни систем Републике Србије. Та два правна система више неће имати никакву везу јерСпоразум предвиђа устав и законе тзв. Косова, што није у складу са нашим Уставом који предвиђа да је статут највиши правни акт покрајине. Надаље, наводи се да су правне гаранције ЗСО закони и уставни закон (“косовски”). Никакве посебне надлежности нису предвиђене за Заједнице српских општина у вршењу законодавне, извршне и судске власти, одлука о њеном формирању је у складу са постојећим „Уставом“ самопроглашене Републике Косово.

Надлежности ЗСО одговарају надлежностима које имају и остале општине на територији тзв. Косова, осим што имају пуни надзор (само надзор) у области економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Она има и додатне надлежности које на њу могу (а не морају) да пренесу централне власти у Приштини. Овом одредбом је на јасан и недвосмислен начин стављено до знања шта се сматра централном влашћу за Заједницу српских општина. То је власт у Приштини, а не власт у Београду. Зато се косовско-метохијски Срби и третирају као мањински народ. У тзв. „косовском законодавству“ самопроглашене „државе Косово“, пак постојећа решења Бриселског споразума, која дају макар минималну децентрализацију се образлажу прихватањем европских норми о децентрализацији и локалној самоуправи, дакле она се и не подводе као могућност специјалног статуса за српску страну.

Известан (додатан) неспокој за српску страну може изазвати тумачење појединих тачака. Тако у тачки два се спомиње гаранција за опстанак ЗСО у виду постојећег правног оквира на Косову и наводи се двотрећински његов оквир. Како са једне стране нема додатне гаранције међународног фактора, подозрење и тумачење ове тачке може претпоставити могућности да албанска страна на основу двотрећинске већине може једног дана донети нови законски оквир на Косову и Метохији којим би биле умањене или чак избрисане поједине тачке на које се наслања ЗСО, како то тумачи адвокат Бранко Павловић.[1]

Постоје и друге разлике у тумачењу Бриселског споразума, па тако власти у Београду инсистирају да су постигли регионалну аутономију за Заједницу српских општина, а Приштина то подводи под децентрализацију и локалну самоуправу, одузимајући јој пуни статус аутономије.

О овоме је говорио и представник ЕУ у Србији Венсан Держер, који је навео да ће ЕУ бити по потреби арбитар у примени Бриселског споразума између Београда и Приштине. У том правцу представници опозиције указују да је ово још један доказ да званични Брисел третира и Србију и Косово као две независне државе. Међутим и Тачка 15 Споразума говори о ЕУ као страни која посредује у спровођењу споразума. На тај начин је српска страна овим споразумом у пракси лишена могућности да имплементацију споразума надгледају и оне силе које су наклоњене геополитички Србима, попут Русије, Кине и других сила које нису признале Косово као независну државу. Ово је редак случај да се у случају неког спора једна страна лишава медијације и надзора сила које су јој наклоњене, или јој у старту нису ненаклоњене у том спору, као што се званични Београд, односно ова, и претходна власт, односе по питању проблема Косова и Метохије. И приликом преговарања са Приштином од формирања владе Дачића, а и сада у имплементацији споразума влада премијера Вучића, руска страна, као и Кина и друге силе које нису признале Косово, су практично биле искључене из надгледања непосредних преговора Београда са Приштином, у шта су биле укључене ЕУ и САД, дакле управо силе које су промотери косовске независности.

За правосуђе је веома важна тачка 10, где се у вези судства наводи да ће српска страна имати већину по националној основи у одељењу Апелационог суда у Приштини и Окружном суду у Северној Митровици. Дакле, ради се о простој већини у тим телима, али не и већини коај је пропорционална етничком саставу становништва у ЗСО, што може бити и проста већина од само једног члана више, што би у разним злоупотребама могло да се лако измени у пракси на српску штету. Поред тога у првој реченици Десете тачке се каже да ће„Правосудне власти биће интегрисане и радиће у склопу правног оквира Косова.“

Што се тиче правосуђа оно ће бити у целости интегрисано у правни систем тзв. Косова, с тим да Срби имају неке своје судове. То значи да ће се судити по законима тзв. Косова, по уложеним правним лековима ће се одлучивати искључиво у оквиру тог правосудног система без икакве могућности да допре до било којег суда у Републици Србији. Правосудни систем тзв. Косова нема више никакве везе са правосудним системом Србије. У одељењу Апелационог суда у Приштини задуженом за српске општине неће бити примењен принцип националне заступљености који би одражавао етнички састав, већ се предвиђа да ће Срби бити већина, што значи да је довољно да буде један више у односу на Албанце.

Да катастрофа по српске интересе постигнутим правним решењима Бриселског споразума буде већа, доприноси и његова накнадна операционализација. Тако замишљена Заједница српских општина, по питању правосуђа не представља једну територијалну целину, коју би чиниле искључиво четири општине севера (Лепосавић, Зубин Поток, Звечан, и северна Митровица), већ су по питању основног суда интегрисани и у три општине јужне Митровице, и још две друге општине, па све заједно Срби ту чине мањину, иако премијер Вучић тријумфално спомиње да и на северу постоје две канцеларије овог суда у Лепосавићу и Зубином потоку. Оно што посебно забрињава, а о чему је у медијски блокираној јавности Србије писао академик Чавошки и што је недовољно познато ширем мњењу, је да је само седиште основног суда, по решењима која су постигнута на преговорима у Бриселу почетком 2013. године, у јужној Митровици.  Премијер Србије указује ових дана да по постигнутим решењима „да је паритет српских и албанских судија у јужној Митровици 14 : 11 у корист Албанаца и да ће председник суда у северној Митровици бити Србин, и да је то боље решење него што је задато у етничкој структури митровачког региона..“, као и да ће број тужиоца овог суда у Митровици бити по девет (Албанаца и Срба).

Ако узмемо у обзир да је до сада правосуђе, уосталом као и читава организација државе и друштва на северу била искључиво у оквиру система државе Србије, онда за правосуђе укратко можемо констатовати да је у потпуности интегрисано у правосудни систем фантомске државе Косово, и да у исто време за север, и Заједницу српских општина, оно нема ни територијалну организацију, пошто је север по питању судства, конкретно основног суда организован по косовском систему заједно са још пет албанских етничких општина јужно од Ибра, па српска популација овде представља мањину.

Заправо у чему се очитава територијална аутономија и било каква засебност ЗСО у питању правосуђа. У територијалном смислу ње нема, а у неком фиктивном смислу као засебних јединица јединственог Митровачког основног суда, са седиштем у јужној Митровици, која има своје канцеларије и огранке и на северу да, али у поређењу са претходним стањем, ово је вишедимензионални пад и практичан и стваран улазак и признање тзв. државе Косово, и чак лишавања квалитетних ингенеренција у правосуђу за ЗСО у територијалном, а делом и у каквом озбиљном смислу. Једном речју ово је не само значајан уступак званичног Београда, већ и стварно поклекнуће из разлога који су са државотворног аспекта тешко разумљиви и објашњиви.
____________

[1] 2. The Community/Association will be created by statute. Its dissolution shall only take place by a decision of the participating municipalities. Legal guarantees will be provided by applicable law and constitutional law (including the 2/3 majority rule). – Бранко Павловић тумачи ову тачку као могућност да албанска страна може у случају двотрећинске већине на Косову, што за њу није проблем у пракси, да оспори неке елементе Статута ЗСО у перспективи, видети у Бранко Павловић, „Петнаест тачака тзв. Бриселског споразума и пратећа кратка аналза“ у Александар Павић, Славка Којић, О уставности тзв. Бриселског парафа и споразума и немогућности јединства у крешењу Устава и изборној обмани, Никад граница, Београд, 2013.

facebookreporter.org/2015/02/11/%D0%B4%D1%80-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%83%D1%81/

4 гласa