Узели ми њиву, хоће кућу. Натерали ме да имање продам, исто оно где сам коло играо и уз поток звиждао, неко ми је отео и свој барjак разапео. Сад уз моју Бистрицу арнаутски гоч звечи, а моје гусле цвиле, хармоника јечи.

Хлебом сам их хранио, рекавши и они су људи, голу им децу облачио рекавши шта су деца згрешила – а они моје дете убише и камењем ме нахранише и отераше из дома свога!

Дођох овде, а сад видим да не знам ни где сам дошао…

Држава моја, а зову ме избеглица! Ја КОСОВАЦ – ви мени косовар!

Чиме сам заслужио? Тиме што сам корене чувао?
Што је мој предак Лазар кроз векове војевао?
Што сам рођен у долини где је понос име а гостољубивост презиме?
Што певам и кад душа јеца, што волим своју ћирилицу више него себе самог, што сањам своје небо косметско…?

Јесам ли због тога крив, јел због тога сметам?!

И ово што говорим не говорим у своје име, нити у име Космета, нити вама из ината. Само знајте, закуцаће неки нови Космет и на ваша врата, ал нећете имати коме да се пожалите… Како се отимају око мог Космета, разапињаће вашу Војводину…. А ја ћу се смејати, не зато што ми је драго већ зато што ћу тад бити луд, јер нисам имао коме говорити!

ВОСТАНИ СЕРБИЈО!

facebookreporter.org/2015/07/30/држава-моја-а-зову-ме-избеглица-ја-кос/

Прочитај без интернета:
1 глас