Косово и Метохија: како изгледа подмукли режимски сценарио за исељавање преосталих Срба из јужне покрајине.

Већ пет година, Вучићев министар Александар Вулин обавља на Косову и Метохији, све оне послове за које није потребно имати људскост и саосећања. Као награду овом бездушном социопати, његова минорна странка, „Покрет социјалиста“, најмања у Србији, има највећи могући утицај на рад јавних институција. Вулин и његова странка на сваки начин загорчавају живот Србима на Косову и Метохији, о чему пише Иван Максимовић.

За неверовати је да је Вулин, комуниста, припадник идеологије која на врху листе својих противника има управо религију, а врхунац његовог рада било је сламање српског отпора на КиМ и заокруживање албанске државности, за свог верног следбеника придобио магистра теологије, Србина избеглог са Косова и Метохије, Милоша Стојковића из Витине. Осим ако та побожност није декларативна са неким сасвим неочекиваним намерама… А јесте.

Према званичној и пробраној биографији коју прилаже медијима, Милош Стојковић је рођен 1986. године у Косовској Витини. Завршио црквену гимназију у Килкису/Грчка, као и теолошки Факултет на Аристотеловом универзитету у Солуну где је и магистрирао 2012. године.

Милош Стојковић

Оснивач је и председник покрета „Косовски божури“, првог Удружења деце и младих расељених са КиМ. Воли за себе да каже да је организатор великог броја хуманитарних активности за децу. Оно што не воли да каже је, да је организовао хуманитарна летовања за младе и децу из расељеничких породица, пореклом из његовог краја који се налазе на територији уже Србије, а та путовања у Грчку наплаћивао по 100 евра, да би родитељи касније сазнали да је то било бесплатно за њих као угрожену друштвену категорију.

Запослен је као повереник манастира Хиландар, што је такође „титула“ којом се најчешће представља у јавности, а коју искомпромитује сваком својом појавом.

Стојковић се вери посветио као дете, а по налогу свога оца који је видео да тадашњи витински свештеник лагодно живи, што му је било примамљиво. У почетку Милош почиње да пева у црквеном хору, а онда са хором обилази Свету Гору и друга поклоничка места а та путовања, тврде упућени, чак и тада користио је за разне пословне махинације.

После 2000-те године на власт долази ДСС, а за председника општине Витина именован је Ненад Којић, садашњи председник Покрајинског одбора ДСС-а и професор на Економском факултету у Косовској Митровици. Којић је познат по својој побожности, а обилазећи светиње срео је и Милоша који незлобивом спољашношћу придобија Којићеву наклоност и он га упошљава као координатора за расељена лица са подручја општине Витина, на подручју територије уже Србије. У то време Милош Стојковић је живео у Параћину где је, са својом породицом избегао 1999. Осим плате Којић, то јест општина, почиње да плаћа кирију за локал у Параћину који је Милош наводно користио као канцеларију за пријем расељених. Како извор Таблоида тврди „…никада нисам чуо да је неко крочио у ту канцеларију па ни да је чуо за њу“.

Када је ДСС изгубила власт Милош је „склизнуо“ у СНС, а касније код Вулина, те постаје његов верни пратилац до данас, без обзира на све.

Наш извор тврди да је Милош, играјући на најосетљивију карту, успео да обмане и глумачки пар Слободу Мићаловић и Војина Ћетковића да ће их одвести до неке цркве где ће преспавати након чега ће добити сина кога је пар желео, а имали су две ћерке. Тим поводом они су били његови гости у Витини које је водио по локалним школама како би се хвалио својим друштвеним „утицајем“.

А то нису једини његови „пријатељи“. Чак је и у медијима постао најпознатији као „Србин, најбољи пријатељ Алексиса Ципраса“, грчког премијера. Уз фотографије које као да су настале много касније од „зачетка“ њиховог пријатељства, Стојковић је за „Курир“ испричао како је код Ципраса „интервенисао“: „…И сада када је почело да се нагађа, после бројних написа у новинама да ће поклекнути, чули смо се и дословце сам га питао: Алексисе, брате и пријатељу, знаш да сам с Косова, да ли ћете признати Косово, а он ми је одговорио да се то неће догодити…“

Колико и зашто би евентуално признање тзв. „независности Косова“ од Грка бринуло Стојковића када је од имања, односно стан и кућу које су „…његови преци добили од државе када су у Витину дошли из оближњег Паралова као ватрене присталице комунизма“, његов отац продао већ те исте године када су избегли? Свеједно, медији воле такве приче а њихова наклоност је непроцењива. Тако се данас Милош јавља као један од снажнијих поборника останка Срба на Косову и Метохији…

Очигледно је врло рано схватио да му та маска омогућава додатне приходе па у Параћину успева да се Удружењем „Косовски Божури“ „угради“ у послове и донације које су за расељене стизале од страних Влада, организација и фондова што се види из Локалног акционог плана за унапређење положаја избеглих и интерно расељених лица општине Параћин за период 2010 – 2013. године, који за циљ има да у том периоду „…значајно унапреди економски и социјални положај избеглих и расељених лица“ чиме ће „заокружити процес трајне и одрживе интеграције и социјалне равноправности“. Дакле улажу средства у интеграцију расељених у средине у којима су се нашли што за резултат има онемогућавање повратка у крајеве из којих су протерани.

Предвиђене активности уско су повезане са Министарством за КиМ и Министарством рада и социјалне политике, на чије чело касније долази Александар Вулин. А, како је план те 2010. године предвидео активности за период од пет година, неупитан је Вулинов утицај над овим пројектима и ту се укрштају путеви њих двојице, који остварују изузетно активну и тесну сарадњу на штету управо људи којима би требало да помажу.

У јеку медијске кампање да се јавности у Србији прикаже ако су Срби са севера Косова и Метохије пристали својевољно да изађу на лажне албанске изборе, и да се сакрије тортура којој су били подвргнути како не би ни гласа пустили, непосредно после одржаног другог круга, децембра 2013., Стојковићево Удружење се Вулину захваљује управо за супротно.

Канцеларија за Косово и Метохију издала је тада саопштење за јавност у коме је навела да ће се Вулин у хотелу „Петрус“ у Параћину срести са члановима Удружења „Косовски божури“ који ће „министру Вулину том прилику уручити захвалницу за допринос да се чује глас расељених са Косова и Метохије“.

Фебруара месеца наредне године Стојковић лично иступа у јавности како би пружио пуну подршку Српској напредној странци и то у име расељених са КиМ.

– Људи са Косова и Метохије желе да покажу да ће на овим изборима подржати Покрет социјалиста а преко њих и листу број један Српске напредне странке ,,Будућност у коју верујем“ – Александар Вучић. Ми верујемо да Александар Вучић и Александар Вулин су људи који нам гарантују будућност и искрено пружену руку и борбу за повратак – рекао је човек чија је породица продала сво имање које је напустила 1999. године а сам активно учествовао у трајном збрињавању расељених у срединама централне Србије.

Између уручене захвалнице и отворене подршке, српску јавност је потресла изјава председника општине Косовска Митровица, иначе члана СНС, Крстимира Пантића, који је највише помогао да Бриселски споразум заживи, да се заобиђу представници Срба и глас народа, те да се на северу Покрајине по први пут распишу и одрже албански квази-избори.
На крају је, терет који је носио на савести због издаје коју чини, превагнуо. Пантић је јануара месеца 2014. године одбио да потпише своје именовање за градоначелника тзв. општине по албанском систему „Северна Митровица“ јер „…стављањем потписа испод текста на коме се налазе грб Косова и обележја која говоре о томе да је Косово република, прекршио бих Устав Србије. Не само да нам отимају територију већ нам вређају достојанство и интелигенцију. Сигурно је да нећу бити градоначелник општине у ‘независном Косову’ и нема те цене коју нисам спреман да платим“, објаснио је зашто се одрекао функције коју је на лажираним изборима „добио“. Последњи корак за њега је био исувише тежак, но пут је пређен…
Међу тим корацима значајан је и Стојковићев који је у то време, потписом Срећка Спасића градоначелника општине Клокот по систему тзв. „Републике Косово“, именован за његовог заменика.

Спасић је кандидат са листе Г.И. Српска коју је Влада Србија основала да би Срби учествовали на шиптарским квази-изборима и, наравно, члан СНС-а, а извори Магазина Таблоид тврде да је баш Вулин тај који му је ово омогућио. Иако под потпуном контролом медији у Србији нису могли да се не баве овим Пантићевим потезом који је додао: „…Са Александром Вулином не могу више да сарађујем јер је водио неку своју политику, градио своју странку, а најмање водио рачуна о државним и националним интересима Србије…“

Коалиција фантомских чланова

Годину дана након овог потеза, Стојковић оснива „Коалицију расељених са Косова и Метохије“. Иначе, за Вулинову управу карактеристично је оснивање нових Удружења, често и са истим именом са којим већ постоје нека као што је био случај са ратним ветеранима, а са циљем да у јавности прикаже њихово деловање као пружање подршке управо од категорије људи коју угрожава. Стојковић излази са саопштењем да је одржана „конститутивна седница на којој је он изабран за њеног председника“.

Он наводи како ту коалицију чини „више Удружења расељених са КиМ“ али и ванстраначки настројени појединци који су својим радом оставили неизбрисив траг на простору Косова и Метохије „све до прогонства са наших вековних огњишта“ и најавио учешће на следећим парламентарним изборима.

Лажни представници расељених са Вулином.

– Мислим да је најкоректније да прво разговарамо са Александром Вулином. Кад је господин Вулин био министар за КиМ сви ми који се боримо за своје достојанство, за своју правду, за своје запаљене куће и порушене манастире у њему смо препознали снагу која се до тада није појавила на КиМ. Мислим да је и његов близак однос с Вучићем донео велику корист у борби за КиМ, појаснио је Стојковић „силу у коју верује“ да ће донети коначну слободу и спас окупиране српске земље…

„Коалиција“ која подржава Вулина и Вучића, заправо се састоји од фантомских чланова чији су подаци бесправно преписани из регистара које је Стојковић имао у архиви свог Удружења „Косовски божури“ као и списак са социјалних и платних спискова Срба из Витине. Они који би присуствовали неком евентуалном скупу „подсећани“ су на оно што је за њих чињено и обећавано им је било још по нешто у будућности без образлагања идеје шта ће се на тим скуповима конкретно дешавати.

А шта и коме такве „активности“ доносе најбоље илуструје случај директорке Геронтолошког центра у Јагодини, Славице Дејковић. После девет година успешног вођења ове јавне установе од кога је, како тврде они који су томе сведочили, „од рупе направила угледну институцију“ и то једну од ретких у Србији која је пословала без дугова, она је августа 2015. била принуђена да то радно место напусти и „поднесе неопозиву оставку“ годину и по дана пре истека мандата. Ово је уследило „после састанка са специјалним саветницима министра Александра Вулина и „високим функционерима Покрета социјалиста“, Милошем Стојковићем, Братиславом Југовићем из Чачка и чланом УО те установе, доскорашњим конобаром кафића „Срце“ у овом граду Слободном Бобијем Савићем који медијима нису дозволили да присуствују овом јавном састанку након кога нису желели да дају чак ни изјаве већ су их упутили да сва питања пошаљу „путем мејла“. Новинарима није било јасно ни то како то да су састанку УО могли да присуствују специјални саветници ако су оне затворене за јавност, па и за медије?

– Оставку подносим из личних разлога – кратко је образложила деф. Славица Дејковић. На тако упражњено место директора, које је у овом Геронтолошком центру обављала са звањем дефектолога соматопеда (области медицине међу најпотребније старијим особама а баве се моториком и когнитивним функцијама) и породичног терапеута, чије се искуство може само пожелети за особу на челу овакве установе, дошао је свега месец дана касније економиста Милан Стојановић, син бившег директора опште болнице у Ћуприји, Мирослава Стојановића и унук Радмила Богдановића, ватреног члана СПС и првог Милошевићевог министра полиције. Вероватно нема никакве везе то што је нови директор, Боже мој, члан Покрета социјалиста…Градоначелник Јагодине се овим проблемом није у јавности бавио.

Одмах по формирању владе, овог августа, прва званична посета министра Вулина једној јавној установи, била је баш Геронтолошком центру у Јагодини. Иако ово није била страначка посета нити су специјални саветници у било ком својству при овом центру, они су такође учествовали у посети.

Вулин у посети геронтолошком центру, 17. август.

Извештавајући о случају смењивања директорке „Блиц“ наводи да је Стојановић наступио као „самозвани повереник манастира Хиландар“. Уједно, то му је „титула“ којом се у јавности редовно појављује без обзира на све друге функције које обавља. Он је то касније демантовао.

Игуман манастира Хиландар Методије, који га је наводно именовао на то место, такође Чачанин и пријатељ из младости поменутог Братислава Југовића који је скренуо пажњу на себе тиме што је, као крајњи левичар, игумана Методија предложио за почасног грађанина Чачка. Сумње у регуларност целог процеса уноси и чињеница да је у Чачку одржано донаторско вече фебруара 2014. и да се ни у једном извештају, ни медијском ни манастира Хиландар, не помиње нико од ових личности чак ни међу присутнима, а у организацији тек никако. Марта месеца исте године, Милош Стојковић, опет за чачански портал, наводи да је изабран за повереника манастира што потврђују и извори Таблоида додајући да је под ингиренцијом владике браничевског Игњатија Мидића а да га је именовао игуман Методије уз сагласност свештеног сабора Хиландара, како би се бавио хуманитарним радом и односима са локалним самоуправама у Србији.

Управо код игумана Методија, у Хиландар, одвео је Вулин све издајнике са Косова и Метохије који су се кандидовали на албанским изборима и то непосредно пре њиховог одржавања како би у народу створио слику да та дружина има благослов за то што ради.

Нешто касније, из Хиландара је стигла молба да се тај манастир не увлачи више у ту врсту приче и да буде поштеђен политичких трвења али изричито негирање ни повлачење евентуалног благослова се није могло пронаћи у изјавама и саопштењима као ни сам благослов што је створило трајно конфузну слику и бацило љагу на светињу у очима недовољно упућених каквих, нажалост, није мало.

Са дружином издајника у посети Хиландару нашао се и Милош Стојковић, до тада потпуни политички анонимус а касније и специјални саветник Александра Вулина који, ето, има нешто веза и на Светој Гори.

„…Још једна кућа је продата данас…“

Услед гашења српских институција од стране владе у Београду, природно опада и број радних места на којима би млади могли да конкуришу. Људи на челу албанских институција конкурсе за посао не објављују ни у јавним гласилима па чак ни на огласним таблама квази-институција. Користе се триком да конкурс распишу у албанским новинама, на албанском језику, јер знају да Срби те новине не купују, а огласи су искључиво за радна места на којима се примају Срби па она остају „упражњена“ па на тај начин све остаје на располагању албанском градоначелнику Клокота, Срећку Спасићу који је истовремено и члан привременог органа општине Витина по систему Републике Србије а који је Стојковића именовао за свог заменика што је друга функција која се поред повереника Хиландара понекад припише Стојковићу у медијима.

Наравно, крајње депримирајуће и обесхрабрујуће утиче на овдашње Србе то што повереник једне од највећих српских светиња, манастира Хиландара, несметано обавља послове при администрацији такозване „републике Косово“.

Милош Стојковић вероватно представља јединствен случај у Србији где је један човек истовремено на државним јаслама, у самој Влади као специјални саветник и истовремено заменик градоначелника у нелегалном систему који ради директно против те исте државе, њеног народа и Устава!

Именовање за заменика шиптарског градоначелник на шиптарском језику. За овај документ на српском језику кликните ОВДЕ / Фото: Таблоид

Осим себе, Милош је збринуо и свог оца Славољуба који се такође налази на платном списку општине Косовска Витина по систему Р. Србије. Као сваком расељеном лицу, по важећим законима, његово примање би морало да буде у износу минималне зараде без увећања за Косовски додатак. Ради испуњавања административних формалности Славољуб је морао да адресу боравка пријави на Косову и Метохији али пошто је своје имање продао и од 1999. године живи у Параћину, решење је пронађено на оближњој Брезовици где је пријављен на фиктивну адресу.

При његовом последњем боравку на КиМ, тачније у Косовској Витини, обезбеђивале су га јаке снаге тзв. Косовске полиције. Све његове активности подржане су од стране Александра Вулина који на ово благонаклоно гледа због вишеструке користи коју у јавности прибавља услед подршке коју му Стојковић пружа.

Захвалност Вулину Милош Стојковић је априла прошле године крунисао извесним признањем уручио плакету почасног грађанина Косовске Витине за „највећи допринос опстанку Срба у општини Витина“.

„…Највећи изазов са којима се суочава српска заједница тренутно у општини Витина, јесте нагло и трајно исељавање српског становништва и продаја имовине што је приметно од одржавања шиптарских локалних квази-избора 2013. године“ обратио се овим речима марта ове године Милош Јовановић бивши председник Привременог органа општине Витина на конференцији за новинаре у Медија центру у Чаглавици на којој су изнете забрињавајуће чињенице:

„…За непуне две године одселило се око тридесетак породица, тачније 124 лица, од којих тридесеторо деце. Многи би помислили да то није много, али ми смо мала општина коју чине четири села, са укупно 3.000 становника српске националности, па сваки одлазак, макар и једног , оставља дубок траг. Они су се трајно иселили и оно што је најважније је то, што ти људи нису економски угрожени! Било је доста породица које су биле ситуиране, имућне породице, а које су се одселиле јер у оваквој средини не виде никакву перспективу“.

Тренутно у Поморављу / фото: Таблоид

На Јовановића се надовезао Момчило Стојковић, бивши одборник тзв. општине Клокот који је потврдио да је он био „…директор образовања и здравства 2010. године који је набављао опрему за ученике, ранчеве и школски прибор…“

Ово је додатно појаснио и Саша Мирковић, бивши градоначелник општине по систему тзв. „Републике Косово“ Клокот – Врбовац.

„… Конкретно ја мислим да СНС не ради за добробит српског народа на Косову. Он ради, ако слушамо у медијима господина Ђурића, господина Вучића и остале политичаре који су у Влади Србије, али шта ми то имамо на терену?…“

На питање новинара „шта вам каже господин Марко Ђурић, када ви кажете да се исељавају људи?“ Јовановић је био кратак: „Ништа не каже, нико чак и не долази. Ми се обраћамо и нико нас не слуша, ово је једини начин да допремо до њих. Тамо нас не сматрају ни зашта…“.

Пред закључење овог броја извори Таблоида потврдили су да је „још једна кућа продата данас“. Двоје запослених у истој институцији из једне породице истовремено су добили отказ од Срећка Спасића.

извор: www.kmnovine.com/2016/09/o_28.html

2 гласa