Група младих покушала је да спречи приказивање филмова, од којих оба неоправдано носе и епитет „документарни“ уместо – пропагандни, у Новом Саду „Косово, наздравље“ а у Краљеву и Нишу осујетила намеру да буде приказан „Албанке су наше сестре“.

Ови филмови за тему имају догађаје на Косову и Метохији из периода ратне прошлости а на које данас гледају актери и учесници сукоба из угла људи који се са тим ратом нису сложили. То јест, наводе да нико није питао ни њих ни њихову децу да ли желе да ратују или не(!?!), јер то је ваљда пракса  у свету да када вас нападну терористи идете од врата до врата и питате људе да ли желе да пруже отпор или не…

Пише: Иван Максимовић

Међутим, за први филм је довољно рећи да аутори наводе да је то сусрет двојице људи, бившег дечанског монаха и бившег терористе „УЋК“ који: „док се опијају, претресају конфликтну косовску стварност за кафанским столом“…

Други је, пак, још и мрскији. Барем већини наших саговорника али и редакцији КМ Новина. Ту говоре протагонисти нелегалног отцељења Косова и Метохије, мајке уплашене за своје синове (никако и за туђу децу којој не могу опростити што се нису изложила смрти а о оној која су смрти била изложена па и погинула, или не размишљају или на њих гледају са презиром), па и сами уплашени син као нарочита „посластица“. Тај некадашњи војник савезне Републике Југославије, Србин, дезертер који је побегао из војске током рата како би се сакрио под сукњу своје маме, иначе „жене у црном“, данас покушава да наметне свој став као узвишени, људски чин јунаштва и праведности.

Оба филма агресивно диктирају тезу према којој је рат на Косову и Метохији са шиптарским терористима – наметнуо тадашњи српски режим! Појава терориста се третира, негде мање негде више изражено, као „нужност у одбрани албанског народа“(?!?) О српским жртвама и последицама албанског терора – ни једне једине речи. Овде се грубо крши Кривични закон Републике Србије, Устав, право и правда у сваком смислу тих речи и промовише све супротно од тога.

Браћа и мужеви „албанских сестара“ –  терористин „УЋК“ са одсеченим српским главама, Сува Река пре интервенције српске полиције 1998. године

Прекид и спречавање пројекција ових филмова изазвали су бурне реакције појединих медијских удружења која су са ауторима блиски или су они њихови чланови. Од државе углавном траже да свима којима се не свиђају ови филмови, буду укинута права на протест и да буду кажњени због неслагања са њима. Због таквих прозивки и неразумних захтева, реаговало је чак и Удружење новинара Србије које је захтеве назвало – политизованим а те новинаре – политичким активистима, што је заправо показатељ да се овде о новинарству најмање и радило.

Шта су желели они који су ове филмове направили и шта представља ова снажна кампања, покушали смо да протумачимо кроз ставове наших саговорника стручних у својим областима а из којих углова је све ово потребно сагледати.

Пошто је пре свега реч о филмовима који за тематику имају Косово и Метохију, ту свакако треба пре свега узети у обзир став Нинослава Ранђеловића, независног аутора и редитеља који је управо о догађајима у јужној српској покрајини направио највише документарних филмова, чак 19 и то у најдраматичнијем периоду – од 1998. до 2007. године као и на десетине телевизијских репортажа. Док аутори најновијих и спорних, понајвише политичких филмова, покушавају да убеде јавност да је њихово приказивање „људско право које се мора поштовати“ дотле је Ранђеловић у својим филмовима образложио и приказао брутално кршење људских права Срба са КиМ што је имало одјека и у Уједињеним нацијама које су те филмове умножиле и даље дистрибуирале.

Да га држава и одређени слојеви СПЦ нису саботирали, сигурно би учинак био и много запаженији, јер осим „Студија Б“ ни једна друга телевизија није желела да их прикаже али је свакако огроман успех то што су емитовани на преко 140 светских телевизија!

Своје утиске о спорним филмовима и догађајима Ранђеловић је за КМ Новине изнео одмах након што их је погледао.

„Заиста не знам шта ту има да се каже. Пропаганда која за циљ има само да у још тежи мрак закопа истину о злочинима над Србима и неалбанцима на КиМ, правом поводу за рат који се тамо водио, и да обесхрабри било кога кога та истина занима да је даље тражи и сведочи… Наравно, и даље остаје најтежа ствар то да званични режим у Београду чини све што је могуће да ова и оваква пропаганда нађе своје плодно тло и да буја…

Сами документарни филмови су заправо смешни. Посебно онај „Косово, наздравље“. „Пријатељство“ бившег монаха и бившег припадника КЛА, који уз лозу и пиво „ћаскају“ о давним догађајима оставља гледаоца у апсолутном незнању шта се на КиМ уопште дешавало тих година када је један од њих био монах, а други терориста. Ко је тамо ратовао и због чега, ко је од кога бежао и где? Ко је кога убијао и зашто… Неће гледалац моћи ишта да сазна о томе, осим да бивши монах сада има жену коју воли, и да бивши терориста уме да псује на енглеском.

Сведочанство „пријатељства“ албанског љубитеља и спаситеља паса и српског домаћина који за њега ради, даће стрпљивом гледалоцу једну важну истину – да је евро основ живота и постојања, и да сума од 150 евра може да задовољи потребе људи који на КиМ данас живе, без обзира на националност.

Филм „Албанке су наше сестре“ је више одвратан него смешан. Углавном због тога што ружне и лажљиве Српкиње величају своје „сведочење истине“, а дезертери и најблаже речено, збуњени, страшљиви српски мушкарци поручују будућим генерацијама у Србији да је ствар поноса и храбрости не пружати отпор када сународници бивају убијани а отаџбина окупирана“ преноси Ранђеловић своје утиске о овим филмовима.

Да постоји више него оправдана сумња о испланираном пројекту са прецизно осмишљеним и јасно израженим циљем потпуног извртања истине, и менталног терора који се над српским народом спроводи, тврди и Милинко Милинчић, уредник портала Србијаданас. Нет. Познатом по недвосмисленом и критичком приступу како режиму тако и деструктивним појавама и организацијама у нашем друштву. Милинчић нема проблем да дефинише идеје недавних догађаја око којих се дигла велика медијска бука.

Наташа Кандић и Александар Вучић, стари знанци. Ништа није искључено.

„Честе прошиптарске провокације НАТО агентуре, која у Србији делује под плаштом невладиних организација, имају веома једноставан циљ. За све сукобе и ратне злочине у бившој Југославији окривити Србе. Та НАТО агентура која организује некаква културна дешавања, било да су у питању некакви фестивали или пројекције филмова, поред чисто провокативног циља има и један веома практичан. Србима наметнути кривицу за ратне сукобе и из саме Србије гурати причу о Србима као злочиначком народу којем, ето, због почињених злочина треба растурити земљу и етнички очистити народ. Невладине организације које стоје иза таквих пројеката нису ништа друго до део агентурне мреже НАТО пакта који за оно што ради добија огромна материјална средства од земаља чланица НАТО и та се средства у задњих деценију ипо могу мерити стотинама милиона евра. Са мало уложеног новца уз помоћ домаћих издајника и петоколонаша НАТО покушава себе да аболира од одговорности за тешка кршења мађународног права и страховите ратне злочине почињене над Србима. На жалост та и таква пропаганда опстаје код нас где једна шачица добро плаћених издајника већ готово две деценије буквално терорише читаву Србију у коју би да довуку и да дају подијум осведоченим српским непријатељима и крвницима. Да имамо државу и независно правосуђе, на које се тако често позивају западне марионете на власти, рад таквих организација и људи био би забрањен и стављен ван закона јер је реч о отвореној непријатељској делатности која са људским правима и идиотским причама о помирењу нема ништа већ је део свеобухватног специјалног рата који се против Срба води већ деценијама“ каже Милинчић за КМ Новине.

Наиме, ови филмови немају никаквих истински додирних тачака са документарним жанром јер они нису никакав документ стварности већ груби и злонамерни фалсификат. Они се једино могу посматрати као девијантна и деструктивна појава у тој области која својим приступом разара овај филсмки жанр доводећи га у потчињени положај како би група људи њиме могла да експлоатише фондове страних интересних копманија и корпорација које за циљ имају тотално разарање ове државе и ништа друго. То потвђује и списак спонзора ових урадака где се истичу „БИРН Косово“ (изузетно активни у остваривању сепаратистичких тежњи косовских Албанаца при чему најчешће користе незаконите методе обмане и кривотворења, регистровани при паралелним институцијама тзв „републике Косово“), затим Форум ЗДФ (немачка цивилна мировна служба), као и делегација ЕУ у Србији чијим су средствима финансирни ови пропагандни филмови и још Независно удружење новинара Војводине са израженим дугогодишњим антисрпским деловањем.

Најбољи суд о ономе што нас од овде удружених може очекивати, даће онај ко их добро познаје а то свакако јесте српски редитељ Предраг Јакшић. Иако аутор неколико кратких и документарних филмова, домаћој јавности познат је по филму „Повратак“ за који је написао сценарио и режирао га а у коме је сарађивао са неким од најзначајнијих имена српске и холивудске кинематографије. Живи у Војводини где се филмом бави искрено, не интересно. У једном од ранијих интервјуа о српској кинематографији је рекао да „увек може горе“ јер је „искрености се мање“ а свету пружамо оно што од нас жели да види.

О филмовима о којима је овде реч за КМ Новине каже да није сигуран колико је релевантан да о конкретно о њима говори „а да то не буде она прича о нечему што нисам гледао (“нисам гледао, али ништа не ваља”) јер бих онда само дао на значају тој другосрбијанској игри ваљања у блату. Просто, човек бира шта ће гледати, као што бира шта ће читати, говорити или радити. Рецимо, заиста не бих желео да гледам филм “Албанке су наше сестре” који се помиње ових дана. Знам које организације то промовишу (и каква је њихова иделогија) и о њима немам добро мишљење, па стога могу да наслутим какав је филм и шта ме као гледаоца све може дочекати. Заиста тако нешто не могу да гледам а да у себе не уносим то њихово зло. Просто, ко хоће нек то гледа, на вољу му, и на душу му, такође просто“ лаконски резимира Јакшић.

Но, јесте питање – ко ће те филмове гледати? Организатори пројекција се жале на мали број присутних услед „притисака“ иако ничим не могу да докажу интересовање за њих.

Како онда то да у Србији у којој немо посматрамо отимање дела територије које спроводи врх државне власти већ годинама, ћутимо пред драстичним и констатним погоршањем услова живота, губимо личну и пословну сигурност, незаинтересовани смо пред најездом миграната и опасношћу да сва државна својина, земљиште и извори воде пређу у руке странаца а реагујемо на реално безначајне иако дубоко злонамерне филмове док много значајнији фестивали промоције косовских сепаратиста просто неометано већ годинама пролазе? Одакле оваква пожртвованост у спречавању приказивања таквих филмова чији би много мањи домет био да смо их напросто прећутали а прећутали смо много штетније остварење „Дубина 2“ које такође форсира лажи и изврће истину о хладњачи у Батајници, иначе у режији истих организација? Њихови произвођачи су овај пут врх своје ударне игле усмерили на капислу која треба да иницира реакцију потеза чији ће резултат представљати битан допринос промоцији њихових политичких циљева. Просто речено, наводно противљење приказивању филмова је начин да се омасови малобројна публика и да се код великог броја људи изазове интересовање да их погледају, у чију сврху није искључена злоупотреба искрених активиста и чланова ових организација. Да ли је онда могућ одговор на то да су у Нишу протестанти претили организаторима „Вучићевим обезбеђењем“ које „зна са новинарима“? Није тајна ни да су преко свог врха Заветници и Образ под Вучићевом контролом а овде нас изненађују експедитивношћу какву по први пут показују. Наиме, реаговали су готово истог тренутка кад су филмови и објављени. Како су сазнали за њих пре медија и јавности?

Било како било, и политичар са Косова и Метохије, Момчило Трајковић, који је у тој области многе колеге „испратио“ на овај или онај начин, рањен од Албанаца у свом стану у Приштини по повлачењу српских снага 1999. године, проживео многе горке дане и страдање а остао да живи где је и рођен, на централном Косову. Попут већине људи из народа има разумевања и посредно одобрава овакву врсту легитимних видова протеста. Но, и он препознаје умешаност политичких интереса у овом случају и нема дилему о циљевима ових филмова.

Филмови увек приказују ситуацију у којој су Срби агресори који нападају добре Албанце а то просто није истина, зато се и прећуткују злочини Албанаца. Сада још имамо и ситуацију где неки преставници медија захтевају од државе да спречи сваки облик отпора таквој пропаганди, то је заиста жалосно.„То је, уствари, силовање реалности и покушај наметања Србима кривице, с једне стране, а ослобађање Албанаца од било какве одговорности за злочине који су чињени над Србима на Косову и Метохији, с друге стране. Не чуди ме реакција у Нишу и Новом Саду, јер су широм централне Србије протерани косовско метохијски Срби. Док они, најчешће не могу да се врате у своје куће, на своја огњишта, баш због жестоке, чак оружане реакције њихових албанских комшија, дотле креатори „нормализације односа“ том истом народу желе да наметну да је он једино крив за сва страдања у ратовима вођеним на територији бивше Југославије, дакле, за кривицу режирану у филмовима. Очигледно је да је све то део стратегије Вучића и центара моћи да „мењају“ ментални склоп Срба, да им „испирају мозак“, односно, да започну пројекат њихове тзв. „демитологизације“ верује Трајковић.

Један од службеника светских центара моћи, некадашњи официр, портпарол задужен за медијске извештаје НАТО-а на КиМ у првим годинама окупације, Норвежанин Кристиан Каш, је баш на Косову и Метохији разбио сопствену чауру у којој је требало да проведе свој мандат и послужи у медијској манипулацији послодавцима. У томе је пресудну улогу имао албански терористички напад у Ливадицама код Подујева, почињен над Србима из мржње, под патронатом НАТО снага. Након вишечасовног боравка на месту злочина, где су експлозивом албански терористи дигли у ваздух аутобус са Србима који су кренули на Задушнице, Кристиан више никада на стварност на КиМ није гледао истим очима. Достигао је тај ниво да је и сам покренуо портал од називом „Сори Сербиа“ (Извини Србијо) где, између осталог, указује управо и на овакве појаве као на препреке заједничког живота.

„Нисам гледао све ове филмове али, наравно, морамо да успоставимо добре односе између Албанаца и Срба. Према ономе што ја знам ти филмови су рађени по етици Новог светског поретка али то неће помоћи људима у реалном животу, тек када Србија успостави контролу на Косовом, моћи ћемо да нађемо модел по коме ће се добри односи између Албанаца и Срба развијати.

Али, када Влада Србије има декларисану ЛГБТ особу на позицији Премијера, која живи да би била поданик глобализма, онда видимо како то иде. Не би ме изненадило да је Ана Брнабић члан Билдерберг групе или нешто слично. Она, Вучић и остатак банде су продали своју земљу“ наводи Каш у краткој изјави за наш портал.

Новцем, нама без сумње непријатељске Европске уније, направљени су ови антисрпски филмови чији опис каже да су „о албанско српским односима“ како би привукли а онда шокантним садржајем деморалисали гледаоца који очекује макар минимум пристојности и објективности. Њима не смета да лажно говоре о догађајима чији смо и сами сведоци али и жртве, пратећи инструкције и интересе својих ментора који би да зацементирају „оправданост“ геноцида над Србима. Аналогно томе не смета им ни да се питају „ко су ментори“ оних Срба који су се испречили мрском идиректном акту против њих?! Од када је то људском бићу потребан ментор да би устао против неправде и лажи? Ипак, они те младе људе називају „хулиганима“ и траже да им држава ускрати право да се против тога буне, па и да буду кажњени ако ипак покушају!

Антисрпска пропаганда која је требала да затрује све српске источнике и унизи их, подсмеје и затре, није новина већ постоји сто и више година. То тврди Зорица Д. Пелеш, како каже, „историчар од Бога“ и биограф проте Стевана М. Димитријевића, изузетно вредног биографског дела.

„Жао ми је што смо наше младе људе превише оптеретили нашим заблудама из прошлости, које су као последицу имале сва крвава догађања. Расла сам у периоду комунизма, у коме није било баш пожељно мислити својом главом, већ се све примало као здраво за готово.
Нису нас учили да мислимо о нама, о нашој србској нацији, већ су нам деценијама гурали под нос паролу братства и јединства. Наше прадеде и наши дедови прогутали су прво помирење и праштање „братским“ народима после Првог светског рата. Наши родитељи су прогутали друго помирење са тим истим „братским народима“, после Другог светског рата. Мојој генерацији наметнут је рат због та два помирења, а сада и нашој деци и унуцима се поново намеће ново, треће, помирење.

Питам се докле тако? Зар да осуђујемо ову нашу младост, стасалу под НАТО бомбама и санкцијама, због њихове жеље да имају право на свој избор? Захваљујући данашњим условима живота и непрекидној медијској присутности у њиховим свакодневним животима, наши млади су далеко постали одлучнији од нас старијих, који смо се често, због мира у нашој заједничкој кући, склањали у страну. Младима је толико тога данас доступно, за разлику од нас старијих, и они боље чују хук времена које долази и не желе да буду преварени чином неког новог помирења, као ми и наши преци. Они желе да живе, јер на овај свет су дошли да би се родили, а не да би умрли. Они желе да буду у овом свету ради смеха, а не ради суза. Они никога не дирају, не дају своје, а туђе неће. Они само желе своје парче неба. Мука ми је од свих силних „помиритеља“, који се, за шаку евра, из петних жила додворавају нецивилизованом западном свету и у свему виде само корист за себе. Прексиноћ сам била на Коларцу, на промоцији књиге „Србија до Шангаја и назад“, мог пријатеља Станка Стојиљковића и на њој је био и мој дугогодишњи пријатељ Милан Распоповић, који је био први директор чувене Математичке гимназије и то равно 30 година. Срце ми је било препуно радости док је говорио о успесима младих из његове гиманзије, којима нема премца у свету по освојеним златним медаљама. И зар ми, са таковом младошћу и таквим капацитетом знања, треба да пружамо руку помирења некоме ко није достојан ни нашег презрења?“ са пуним правом се пита Зорица Пелеш.

Зло више није умотано у примамљиву амбалажу, оно се намеће безобразно и разголићено, агресивно захтева да буде поштовано у свом изворном облику, и управо потпуно сагласно ономе што је Пелешева овде изнела! Тако један од предводника пројекта који нам је ове филмове пласирао, Динко Грухоњић програмски уредник тзв., „Независног друштва новинара Војводине“, оне који не желе да трпе овако срамну пропаганду назвао је „клерофашистима“ и „неонацистима“. Настављајући да вређа он је додао да „нећемо дозволити да нас разне битанге некажњено малтретирају. Ми ћемо адекватно одговорити, али нећемо одговорити хришћански на шамар, него партизански(!?!). Покушавајући да се извуче он је још рекао да то није претња већ „принуђеност на самоодбрану“.

Наиме, право на самоодбрану му нико и не пориче али тезе које кроз ове филмове провлаче јесу напад на истину, правдање и величање албанских злочина и терора. Таква њихова агресија изазвала је оно што им се десило а једино се то може назвати самоодбраном. Грухоњић није само претио већ је отворено објавио рат свима који држе до тековина српског народа, његове историје, културе до Православља.

Због тога Срби морају да заузму непоколебљив став у одбрани изворног српског етоса који се налази пред вратима своје пропасти. Не само да имамо право већ имамо обавезу да се побунимо и употребимо сва законска средства бранећи истину и националну част. Кроз њих и сопствено спасење.

Али, будући да стање није редовно, да су све државне институције па чак и врх СПЦ под контролом Запада и у положају окупираних, намеће се неопходност да поред законских прибегнемо свим оним подразумеваним средствима у борби која се у таквим околностима води у којој ће нам, ако дозволимо да будемо поражени, бити нанете несагледиве последице по читав наш народ и будућност. То је борба коју кроз читаву нашу историју, како је М. Екмечић то дефинисао, „дугог кретања између клања и орања“ до сада нисмо изгубили. А то ни овај пут, будимо искрени, није тако тешко. Ипак се ради о свега неколико лоших људи и још горих филмова.

www.kmnovine.com/2017/06/losi-filmovi.html

7 гласовa