Власт у Србији никада није уживала већу подршку Запада него што је то данас случај. Али то није зато што је „Србији порастао углед у свету“, како је то изјавио Вођа после говора одржаног у сали УН-а пуној места на којима нико није седео, већ зато што су власт у Београду узурпирали људи склони издаји, криминалу и политичком неморалу. Са њима је настало време у коме се „патриотизам кажњава а издаја награђује“ о чему ће најбоље посведочити Срби са Косова и Метохије који трпе зулуме Вучићеве „Српске листе“. Некад су то радили примитивни и подивљали албански сепаратисти а данас Србе, за њихов рачун, тероришу најгори међу Србима.

Од оне јесени 2013. године, када је сламањем отпора Срба на северу КиМ омогућено прво одржавање квази-избора косовских сепаратиста, држава Србија која је до тада у јужној покрајини опстајала на непобедивим носиоцима својих атрибута, данас умире наочиглед свих. Само је једно остало исто – политичко безумље и интензитет бруталне издаје. Сваки јавни простор који вам се нађе пред очима, преплављен је плакатима Вучићеве „Српске листе“ у циљу промовисања још једних сепаратистичких избора. Улице, зидови, ограде, канте за смеће и контејнери, стабла и банкине крај пута, без икаквог реда и смисла претварају се у одвратно иритирајуће шаренило напорно очима и мислима. Српски кандидати за сепаратистичке изборе саможиво се смешкају са папира на којима је уз њихова имена и ликове одштампан и број који „треба“ заокружити уз нагласак „једино“. Појава је нарочито масовна у насељима на северу КиМ где је још увек изражено опште неслагање са стапањем Срба у лажну државу албанских терориста. За разлику од ранијих година, јавног и организованог отпора више нема. Но, упркос томе, истицање ових плаката, као и активности оних на њима, у дубоком су неслагању са српским Кривичним законом пред којим ништа не може да их оправда.

„Све је више људи увучено у ове лажне изборе. Што под притисцима и уценама, што инатом у жељи да пробају да скину издајнике и криминалце с врата“ чућете од овдашњих Срба. „…Ови који се компромитују учешћем на изборима у жељи да сруше мафију изгледа да нису свесни да не могу да их победе у њиховој игри, са њиховим судијама, већ својим ангажовањем дају још већи кредибилитет ‘независности’ Косова. Као да не размишљају о томе да и они постају исти“ каже за Магазин Таблоид један од млађих људи који све ово посматра „са стране“, ван њихових токова. Без некога ко би их повео Срби не желе да се појединачно експонирају јер су свесни да представља опасност чак и реч уперена против сепаратистичких струја у српским редовима, са центром у Београду на чијем врху се налази сам председник Републике Србије, Александар Вучић.

„…И ја сам размишљао о томе (учешћу на квази-изборима) као о некој шанси да мафији видимо леђа али кад’ се сетим ко расписује изборе, шта смо све радили да сачувамо Србију на КиМ, колико људи је изгубило животе због тога… једноставно, немам право на тако нешто“ каже наш саговорник посматрајући српство које се топи пред његовим очима.

Уопште, очигледно је да оваква политика води у пропаст.

 „Морал није пао већ се изгубио, нема га“ каже за Магазин Таблоид Србин са КиМ који покушава да се дистанцира и скрене мисли са мучне теме бавећи се хобијем и неким другим светом, у коме нема људи. Он такође наглашава да: „…Влада Србије подржава ‘Српску листу’ за коју зна да је представљају они који су своја имања већ продали Шиптарима, или су познати до шверцу разне робе па и наркотика или по неком другом криминалу, па чак и покушајима или пљачки хуманитарне помоћи намењеној најугроженијим Србима. Они не да не могу да представљају Србе са Косова и Метохије, њих ти Срби не занимају или их презиру као заостале и глупе јер нису попут њих. Такви су у свим институцијама запослили своје људе па ће за њих и гласати они и њихове породице, и многи други којима као керовима дају мрвице отетих пара од државе Србије али и од ове накарадне косовске творевине. Дакле, то је та клапа која овде ведри и облачи и уништава заједно са Шиптарима сваку будућност Србима…“

Није угрожена само будућност, угрожен је сваки аспект људскости и достојанства.

Један од најсрамнијих инцидената одиграо се у Косовској Митровици током потписивања Декларације о одбрани АП Косова и Метохије према којој је она„саставни и неотуђиви део Републике Србије, и тренутно се налази под окупацијом, о чему без одлагања треба обавестити међународну јавност“. Осим тога њоме се опомињу јавни службеници Републике Србије да не смеју да потпишу било какав документ којим би се КиМ отуђили и позива се на прекид преговора у Бриселу и повратак под окриље УН који Резолуцијом 1244 потврђују суверенитет државе Србије над својом покрајином, што српску страну доводи у доминантну позицију. Такође се захтева од Владе Србије да одмах наложи свим запосленим у илегалним институцијама албанских сепаратиста да исте одмах напусте и да се при српској Влади оформи министарство које би у покрајину вратило институције, народ и припаднике војске и полиције по договору из Куманова 1999. године.

Декларацију су 3. октобра потписали у име Народног покрета Срба са КиМ „Отаџбина“ др Марко Јакшић и народни посланик Славиша Ристић, у име „Здраве Србије“ Милан Стаматовић, председнички кандидат на последњим изборима у Србији, и испред покрета „Двери“ народни посланик Бошко Обрадовић. Потписивању су присуствовали још и народни посланици Двери Марија Јањушевић и Зоран Радојичић као и још неки чланови ове странке. Потписници су се симболично окупили испред спаљених просторија удружења „Отаџбина“, за шта се верује да је наложио сам Александар Вучић а извршено преко криминалних структура које је инсталирао на северу КиМ због патриотског деловања овог покрета.

У почетку су окупљене надзирали „Вучићеви људи са локала“, тврде очевици који у овом малом граду одлично познају једни друге, а непосредно по њиховом повлачењу потписнике Декларације напала је камењем и навијачким бакљама група маскираних дечака узраста од 14 и 15 година, како се касније поуздано сазнало. Такође се сазнало да су дечаке злоупотребили и на овај напад, у коме само срећом нико није теже повређен, навели чланови СНС-а и „Српске листе“ који једини уживају „подршку Владе Србије“.

За тај закључак није ни била неопходна превелика мудрост јер су медији истог дана пренели и изјаву председника Вучићеве „Српске листе“, Горана Ракића „градоначелника“ општине по систему тзв „републике Косово“ који је опширно осудио Декларацију о одбрани Косова и Метохије и очувања у саставу Србије износећи гомилу увреда и лажи стварајући атмосферу линча према потписницима. Медији су ту изјаву пренели не осуђујући је, већ као осуду.

Тешко је речима описати осећање оних који су каменовани од стране припадника свог народа и то у месту у коме су потписали декларацију о његовом очувању. Објашњење за ово се може наћи у новчаницима, двориштима, гаражама али и кућама у изградњи безмало свих чланова „привремених органа“ при систему Р. Србије редом припадника СНС-а и „Српске листе“. Но, да је политичко лудило заправо контролисано, са јасно дефинисаним центром на чијем челу се налази лично председник Србије, као први међу извршитељима велеиздаје по налогу са Запада, потврдиле су околности које су уследиле.

Иако су каменице полетеле током представљања Декларације новинарима који су на овај догађај званично и уредно позвани а у коме су учествовала чак четири посланика Народне Скупштине, ни једно медијско удружење у Србији није осудило напад који се одиграо током конференције за медије! Поред тога нападу су такође били изложени припадници те професије, чак изложенији од потписника јер су се нашли између једних и других. Ни једне једине речи осуде није било а водећи државни медији су, преузимајући званично саопштење издато тим поводом, тај део чак и избацили из својих извештаја!

Очигледно је да све информације са Косова и Метохије, пре него што буду објављене, прођу кроз ригорозне „филтере“ и драстичну цензуру. Објављене буду само оне које подржавају идеју отцепљења Косова и Метохије, или релативизују па чак и скривају злочине.

Можда ће се учинити невероватним што чак ни редакције чији су новинари били учесници овог догађаја нису реаговале нити тражиле макар од Друштва новинара КиМ да се огласи тим поводом. Напад на своју струку одобрили су сви! Но, мање чудно изгледаће када погледамо докле и у ком правцу су спремни да оду ови новинари са буџета западних влада и организација.

Познати албански „аналитичар“ са КиМ, Неџмедин Спахиу, иначе јако заступљен у српским медијима пре свега „Политици“ и „Блицу“ где пласира своје идеје о „независности“ сепаратиста, маја месеца промовисао је своју књигу „Успон нације Косовара“. Наслов више него неозбиљан, смешан али и скандалозан и неутемељен – подржан је не само од ове измишљене „нације“ већ управо и од српских новинара.

„У времену када је друштвена слика, критика и јавни ангажман опасно избледео појавили су се у Политици запажени текстови Неџмедина Спахиуа. Овај професор и новинар поправио је ту анемичну слику наших односа, а искорак су направили и он и Политика“ рекао је управо Будимир Ничић, председник Друштва новинара КиМ и новинар Гласа Америке.

Са промоције књиге.

Искорак ваљда треба да представља промоција кршења закона и Устава и исмевање нацији којој се то чини путем најстаријег листа који има…

О бесмислености промоције ове књиге говори реченица КИМ радија који је са пуним уважавањем пренео вест. „Иако је књига „Успон нације Косовара“, штампана само на албанском језику, промоцији су присуствовали многи који не говоре и не разумеју тај језик што их није спречило да о књизи говоре“(!?!). Покушајте да прокоментаришете књигу са здравог српског становништва макар и да сте је прочитали, па да видимо како ћете се провести у тим истим медијима…

Промоцији је, поред осталих, присуствовао и Рамуш Харадинај који је у то време јавно запретио Вучићу (изгледа да је ово заправо био блеф којим је требало прикрити заслугу Вучића за ослобађање Харадинаја из француског затвора) а који му је одговорио: „Ако је претња типа ‘не знаш ко сам ја’, онда на то могу само да кажем да веома добро знам с ким имам посла“ и подсећајући како су завршили сведоци Харадинајевих злочина додао: „Нисам се играо са Албанцима, напротив, пружао сам им руку, али никад нећу злочинцима и силоватељима и онима који мисле да ће њихови злочини остати сакривени“ поручио је тадашњи премијер и изабрани председник Александар Вучић Рамушу Харадинају. Видели смо недавно да је Вучић, народски речено, полизао то што је пљунуо и пружио руку баш Харадинају кроз „Српску листу“ која је „глас и лице Вучићево на Косову“.

А да нико осим Вучића не сме ни да пљује ни да лиже видели смо на примеру каменованих српских посланика на шта ни један други посланик, странка, политички клуб нити званичник државе Србије, као ни једна друга организација нису смели да се огласе поводом напада!

Поражавајућа је чињеница да је сав расположиви капацитет за одбрану државности и интегритета Србије, данас на располагању сепаратистима и непријатељима српске државе. Овдашњи Срби наводе да „колико год знали да сте на страни правде и истине убије вас осећај беспомоћности који је преовладао, и то је највише људи натерало да ураде баш супротно од онога што желе и да изађу на шиптарске изборе како би сменили криминалце“.

Народ се додатно обмањује идејом како је излазак на сепаратистичке квази-изборе демократска воља и право појединца. То је само још једна бесмислена лаж јер не постоји правни систем који признаје сепаратизам и свака таква радња сматра се чином издаје и подлеже Кривичном закону који на више места за то прописује прилично високе казне.

„Ситуација у том смислу је гора од оне деведесетих када су социјалисти исто тако терорисали бираче пре свега злоупотребом службених положаја и стављањем у службу свих државних институција а пре свих полиције. Многи од тих социјалиста, са искуством у застрашивању и приморавању народа, данас су активисти и уједно неформални саветници напредњака“ наводи саговорник Магазина Таблоид, иначе одличан познавалац како ондашњих тако и актуелних дешавања на Косову и Метохији.

Притисци и методе су устаљене и неизмењене јер страшнијих и ефикаснијих нема. Удара се на најтеже социјалне случајеве које је најлакше уценити довођењем саме егзистенције у питање. Запослени у Центру за социјални рад су ти који обилазе кориснике социјалне помоћи и од њих траже да гласају одређену опцију и појединца, уз претњу укидања новчане помоћи која не прелази 10.000 динара месечно, што је ионако исувише мало за живот, али неко од тога купује основне животне намирнице.

Уцењени су и сви директори јавних предузећа и установа. Свако ко се на било који начин супротстави он бива смењен без обзира на резултате које има а на његово место се доводи послушан кадар од кога се и не очекују било какви резултати сем уочи избора.

Поједини челни људи српских институција се и сами налазе на листи кандидата чиме директно понижавају институцију на чијем су челу а уз то директно угрожавају њен опстанак али лакше уцењују запослене и имају своје људе који су њихове „уши“ у народу.

Уз то има и примера куповине људских душа уз помоћ новца, грађевинског материјала, пољопривредне механизације и других потрепштина. За ову намену користе средства из Београда чија се уплата врши преко локалних самоуправа али и парама које стижу из Приштине јер „Влада Косова жели да добије нове и задржи старе послушне кадрове из редова Срба“ открива наш саговорник који каже да „има несрећу да се све то одвија пред његовим очима“ али је немоћан да на то утиче а нико о томе не жели ни да слуша ни да говори. Једино што може ако би јавно проговорио, како каже, да науди себи и тако послужи као пример за застрашивање других јер се данас и за много мање од тога страда.

„…Мало је оних који негодују и ако то раде онда је у најужем кругу пријатеља“ описује тескобу у коју су Срби са Косова и Метохије сатерани. Не памти ни из прича старијих да је тако икада било… У комунизму су људи били материјално боље стојећи и имали су један систем против себе. Данас је то другачије. Беспарица, беспослица, правна несигурност и наравно два система, београдски и сепаратистички, против себе. Патриотизам се кажњава а издаја награђује“ закључује наш саговорник.

Генерално, Срби не верују да ће остаци надлежности државних институција Србије бити угашени након ових тзв „локалних“ квази-избора, али се све чини у том правцу, и то ужурбано, како би баш Александар Вучић потписао предају Косова и Метохије, јер „не може ни он још дуго да влада“.

Ипак, врло мало али има и оптимизма у овом тренутку. Наш саговорник који описује како изгледају притисци над локалним Србима наводи да је позитивно то што и Албанци свакодневно одлазе и то „у великом броју“.

„…Знам поуздано да ‘Влада’ у Приштини покушава да их спречи уз помоћ полиције тако што је укинула све аутобуске линије за Београд али они ипак одлазе комбијима и колима у правцу Суботице а онда одатле пут западне Европе. Дубоко су разочарани и у Тачија и у Харадинаја“ тврди он.

Колико је реално очекивати позитиван исход од емигрирања Албанаца са КиМ када и српско време ради у корист њихових интереса, видећемо. Претња да и преостале српске институције буду угашене свакако би био најгори исход. Србе више не би могло ништа да задржи на Косову и Метохији на коме им Албанци нису пријатељи а посла ни за њих нема па би одлазак врло лако правдали економским разлозима. Сепаратистичким тежњама би то погодовало јер се такви одласци не би сврставали под притисак и ти Срби би трајно губили право на повратак за разлику од прогнаних. Уз њих би пошли и они који су се, како се то на Косову и Метохији каже „нафатирали“, односно згрнули богатство издајом и продајом државе и државне имовине које би тако на миру и опуштено трошили. Родитељи не би желели да им децу у школама уче по програму косовских Албанаца у коме је мржња према Србима стандард а отимање и крађа историје већ обичај. Студенти ни сами не би желели образовање по таквом програму а са њиховим одласком много тога би престало да постоји. О свему томе, нарочито пред квази-изборе, Срби не смеју да говоре нити да гласно размишљају како не би пореметили невидљиви „напредак“ који се приписује „Српској листи“.

„…Мене је недавно зауставио Албанац, инспектор, и скренуо ми пажњу да не нападам ове криминалце јер је мутно време. Као да се ја плашим мутног времена. Кад је овде било бистро?“ пита се један од наших саговорника.

Бистро није али ни мутније од овога није било. Срби су остављени без помоћи и ослонца, гурнути у руке умрљане њиховом крвљу, притиснути да ни гласа ни сузе не смеју да пусте. Лако је закључити да слобода није у крвавим већ у сопственим рукама. Од пропасти која је извесна једини спас је у борби и то оној у којој можда не би сва средства била легална али би свакако била легитимна, баш сва.

Иван Максимовић 
дописник Магазина Таблоид⇗из Косовске Митровице

Иван Максимовић: “Српска листа“ терорише на Космету – Програм новог погрома

3 гласa