Живот и судбина сваког Србина на Косову и Метохији је језичак увек несмирене ваге који се клати са једног краја на други. Некада јачим, некада слабијим интензитетом али је увек у покрету.

Овај текст се мало више одужио за мој укус. Ипак, краће није могло. А и како сажетије описати један напад, изјаву жртве, негирање полиције да је напада уопште било, одбијање да ухапси наоружане нападаче а разговара са њима или док са оружјем у рукама пролазе крај њих, дугу историју прећуткивања и некажњавања злочина над Србима, други напад, сумњу… Језиве експерименте са шиптарском децом? Све то дешава се у неколико сати…

Почело је уобичајеним активностима. За потребеприлога о догађајима на сцени на којој делује српска политика снимао сам у граду и тако се спустио на кратко до главног моста. „На кратко“…

   Први напад – „непримећен“

Одмах су ми пришла двојица српских дечака и питала да ли знам за напад на њих који се десио нешто раније тог дана. Нисам знао. Питао сам да ли би испричали све то у камеру али свестан „сигурности“ коју Срби овде уживају одлучио сам да не прикажем ни њихово лице ни њихов глас иако су рекли „како хоћете“.

Отишли смо до оближње перионице где се све десило и почели са снимањем.

„Ми смо свратили после школе до нашег друга који ради овде у перионици, чисто да видимо „шта има“, да мало попричамо… Одједном, без икаквог разлога, пришла нам је група Шиптара, нешто старија од нас и одмах су извадили ножеве и кренули ка нама. Када су видели да се нисмо уплашили један од њих је извадио пиштољ и тада смо побегли. Остао је само друг који ради у перионици.

Опколили су га, искључили све машине и почели да му прете како ће заклати и њега и нас. После неког времена су отишли. Ми смо дошли до полицијске патроле на мосту и испричали шта се десило. Рекли су нам да то није део њихове надлежности (иако се догађај одвијао на око сто педесет метара одатле или можда и мање) и да се обратимо патроли код Три солитера.

Вратили смо се тамо и испричали полицајцима шта се десило. Један од њих је почео да виче на нас и рекао нам је да су они ту цео дан, да нису видели никога да је прошао и да ми све измишљамо. Схватили смо да немамо коме да се жалимо.

Ја сам позвао телефоном полицијску станицу и пријавио случај, они су рекли да ће послати некога. Сачекали смо још неко време а онда отишли. Звао сам их онако, да пријавим, да не буде да нико није пријавио али сам знао да од тога нема ништа јер смо Срби. Морамо да живимо живот такав какав је, шта да радимо. Да је неко Шиптарима само припретио дигли би се они и са Косова и Метохије и они из Албаније. …надамо се да ће бити боље“ испричао ми је дечак.

Они патролу нису видели али је после неког времена ипак стигла на место догађаја. Питали су њиховог друга који ради у перионици шта се десило међутим, како је он мени рекао, из возила патроле КПС која је била стационирана у близини, код Три солитера пришао је полицајац и почео да виче на њега како он лаже, како нико није био ту јер га полицајци нису видели! Иначе, полицајац је највероватније Ашкалија, како кажу. Ни Србин ни Шиптар. За њега мисле да је један од бивших МУП-оваца.

У тренутку док смо снимали причу о догађају, приметили су ту исту групу Шиптара како прелазе мост и иду ка северном, српском делу града. Сви смо мислили да ће поновити провокацију и у граду или можда чак и напасти некога.

Опремљени ранцима, у сред бела дана, полазе да скидају српске заставе.

   Косовска полиција негира било какве нападе

И ми смо кренули ка граду али су они већ одмакли и нисмо их више видели.

Пошао сам у станицу косовске полиције да се распитам о целом случају, да чујем њихову страну приче и можда сазнам још нешто ради што објективнијег сагледавања ствари. Примљен сам „полузаинтересовано“… да не залазим у детаље. Тада је пришао један од полицајаца, ваљда тренутно највиши по чину, који евентуално може да ми нешто каже. Одмах је рекао да портпарол није ту, да нико не може ништа да изјави осим портпарола или командира и питао ме је:

„А који напад, овај данас или од пре три дана“?

Ово је било велико изненађење за мене јер ни за тај напад од пре три дана нико није јавио у медијима. Када сам питао шта се десило пре три дана њему је постало јасно да о томе не знам ништа и одговорио„ништа се није десило, какав напад?!“ „Тај који сте мало пре поменули“ рекох… „Нисам поменуо ништа, ништа није било, не измишљајте!“. Почео је да бива све нервознији и како је било јасно да никакав одговор о томе нећу добити вратио сам се на моју тему „добро, а ово данас“? „Ми нисмо регистровали никакав случај, ништа се није десило. Ми смо тамо послали патролу и никога нисмо нашли. (Неко негира изјаву нападнутог радника перионице!) Одакле вама то? Где су ти нападачи, где су тужиоци, сведоци?“ пита ме полицајац и провкативно гледа у руке да види шта „имам“?

Ту већ постаје нервозан, почиње да ме напада ваљда желећи да ме отера и заташка ситуацију, да је остави привидно мирном. Без обзира на последице. На крају ће ионако рећи да нису знали или су „изашли на терен одмах по добијању пријаве“.

Тада му кажем да сам већ снимао изјаве нападнутих, да смо видели групу која је напала те дечаке да прелази мост и иду ка северном делу града али је он постајао све оштрији док није викнуо „немојте да измишљате“!!!

Застао сам збуњено, питао сам шта од тога могу да кажем да не бих погрешно навео неки од података. Одговорио је „ништа јер ништа се није ни десило“. Полугласно, више за себе и у чуду сам додао „али ја сам снимао жртве, испричали су шта се десило“… Негирао је све моје наводе и чекао да одем. Није било сврхе даље се задржавати. Мирно сам изашао из полицијске станице али нисам могао да останем миран и у себи.

Промотивни материјал те косовске полиције о безбедности на сваком месту… (Клик за увећање)

   Ојађеност дугом историјом магле над страдањем Срба

Једна патрола каже да није надлежна, друга да дечаци лажу и ућуткује их а у полицијској станици љутито и дрско ућуткују и новинара који само пита шта се десило како би могао објективно да извештава.

Обузимала су ме заиста стравична осећања…

Пре месец дана је на очиглед полиције избоден дечак код главног моста (овде▲) а они нису изашли из аута све док он тако избоден није дошао и „легао“ крвав на врата возила у коме су седели, тражећи помоћ. Захваљујући таквој реакцији полицајаца нападачи су им побегли из руку! Пуким случајем један од ухваћених Шиптара је баш тај нападач кога је жртва препознала (полиција је касније навела да су они истрагом дошли до тог закључка). Али његов долазак после убиства у покушају само говори о томе колико их је политика српске власти и немарно понашање полиције охрабрило у међувремену.

Не могу да заборавим ни напад полицајца на српског дечака, такође код моста (овде▲).

Писали смо и о организованом нападу Молотовљевим коктелима на српску децу (овде▲)када су опет полицајци пришли деци која су побегла пред нападачима и сакрила се испред зграде. Полицајци су почели да вичу на њих како ће их разбити ако се не разиђу одмах док за шиптарском децом која су их напала нити је ко кренуо нити је ко ухваћен.

Затим бацање бомби на српску кућу и рањену децу Вучетића, ипак не тако давно (овде). И тада је полиција осумњичила Србина који је децу одвезао у болницу а живео у истој кући са том породицом и поред тога што су сведоци навели да је нападач мирно одшетао да јужног дела града. Србин је ослобођен а окривљених нема.

Подметање експлозива испод прозора Србина који се повукао са шиптарских избора на северу (овде).

Не могу да заборавим, иако временски нешто старији догађај, ископавања српских беба из гробића, које су се упокојиле неколико дана по свом рођењу (овде). Поражавајуће је било и то што сам после свих тих година и таквог злочина – ја био једини новинар који је те родитеље посетио!

На Задушнице сам снимао на порушеном гробљу у јужном делу Косовске Митровице младића који има намеру да тело свог оца ексхумира и пренесе на „сигурније место“. Још увек ми у ушима одзвањају његове речи, које је нагласио „једино сам теби дао изјаву и никоме више од новинара не бих“. Шта се то дешава са људима, са полицајцима, са новинарима?

Са друге стране, пре две недеље, полицајац је на мосту приметио да нешто снимам и пришао је претећи упозоравајући ме да „не смем да га снимам док једе“. Уопште није питао ни да ли сам га снимао или нисам! Нити је то знао али је помислио…

Отишао сам за саговорником кога сам ту чекао и док сам се са њим вратио прошла су можда два или три минута (договорили смо се да с нађемо на мосту и био је, разуме се, у близини). Кад сам се вратио око мог возила је већ било десетак полицајаца! Тада су, дакле, могли да стигну за два минута! Легитимисали су особу која је све време седела у аутомобилу и баш никакве везе није имала са мојим снимањем и још је испитивали о томе! Нисам могао да верујем да су се тако брзо ту нашли.

Рекао сам им да треба да разговарају самном а не са неким ко нема везе са том причом, одговорили су да ућутим, да они знају свој посао и да могу да ме воде у станицу и пишу пријаву(??). Скренуо сам им пажњу да је то претња а ако има за шта нека ме воде. Нису ме одвели, погледали су документа и разишли се.

http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html

Исто тако су два српска дечака чекала друга у парку код споменика „Бели анђео“ и седела на клупи. Пришао им је полицајац (Србин) и тражио да се удаље. Није им било јасно због чега али су рекли да хоће за два минута чим стигне њихов друг. Није им било јасно зашто је проблем да седе на клупи у парку, месту предвиђеним за то. Полицајац им то није објаснио већ је само рекао „хоћете, хоћете и то одмах“. Како кажу „за два минута“ је стигао одред интервентне полиције, заскочио их, ставио им лисице на руке и бацио их на под. Од тога је једног дечака два дана болела читава десна страна тела. Док је лежао на поду један од тих полицајаца га је шутнуо по ногама, пошто га је дигао са клупе из парка и везаног га бацио на тло, да су му ноге тако „одлетеле“ да је цело тело било у облику потковице. Одвели су их у полицијску станицу, наговестили притвор али и показали своју „великодушност“ рекавши да морају да се јаве кроз 48 сати а сада ће их пустити јер је тог дана био Васкрс! Сви полицајци су били Срби.

А тек нападе попут оног „од пре три дана“ који ми је полицајац наговестио а кога сам у следећој реченици ја „измислио“! Колико је тек таквих „измишљених“ напада било! Знам јер сам и сам неколико таквих на себе прећутао знајући како полиција реагује.

Осећај неправде, разочарења, предаје, незаштићености, страха од будућих догађаја и заштите шиптарских нападача је нарастао до неиздржљивости.

„Лепа реч“…

На излазу из зграде снимао сам натписе косовске полиције, како бих могао да докажем да сам био ту а онда сам снимао и натписе Еулекса. Снимао сам и паркирана возила ОСЦЕ-а, УН-а, УНМИК-а, КФОР-а… разних безбедоносних служби у чијем присуству Шиптари дивљају а свако од Срба ко дигне глас – крив је, лаже и измишља.

Кад сам све то завршио кренуо сам ка свом аутомобилу који је био у близини. У том тренутку сам се нашао на главној улици, код бнезиске пумпе „НИС“ а на неколико метара поред мене, крећући се у мом правцу, појавила се групица шиптарских нападача!

Био сам просто затечен тиме шта су урадили пре неколико сати али и да је један од њих пре месец дана ножем избо српског дечака који је могао, и десило се тако, препознао га). А сада их видим у најудаљенијем делу града у коме живе Срби. Јуче сам сазнао да не само да су дошли дотле већ су на делу главног пута између Звечана и Косовске Митровице редом скидали српске заставе постављене по стубовима уличне расвете! Сада их је само две а остале пале на својим утакмицама… То само говори о безазлености Срба и сигурности коју осећају у српској средини као и јаку свест, чак и код изманипулисане деце, да Срби нису никакви агресивци већ напротив. Да, исти они Срби које је Београдска влада толико криминализовала у медијима како би окончала свој посао велеиздаје КиМ. Дакле, не да се осећају безбедно него се то не може описати. Међутим, има ту још нечег врло, врло језивог. О томе касније у тексту.

Осврнуо сам се око себе и видео да нема никога више на улици осим једне средовечне жене која је са торбом у рукама ходала нама у сусрет и још једна млађа жена која је прелазила улицу у нашем правцу. Свако од нас је био потенцијална мета нападача.

Скренули су у споредну улицу. То је добро, мислио сам, јер пролазе поред полицијске станице и кренуо сам за њима да их пријавим како бих спречио неки евентуални сукоб или напад.

Десило се тако да је полицајац баш тада затворио капију која води на другу страну улице а са њима на шиптарском нешто причао и смејали су се. Ваљда је мислио да се ради о безазленој деци… Све то дешава се испред капије станице косовске полиције и ЕУЛЕКС-а.

Сачекао сам да се удаље, јер нисам знао како ће реаговати на пријаву а наоружани су. Када су се удаљили свега два метра пришао сам полицајцу и рекао „овај у прслуку има пиштољ. Они су напали ону децу“. Он се скроз изненади али се брзо и прибрао, пита „ко“? Поновим а онда се ја потпуно изненадим јер он сам креће на њих!

Сачекао сам да видим шта ће бити док сам из дворишта полицијске станице, иза живе ограде тек могао врхове глава да им видим.

После неколико минута полицајац се вратио са осмехом на лицу… „Шта се десило“ питао сам а он одговорио „па, каже да нема“(!?) „Јеси ли тражио да погледаш, да га претресеш?“ „Нисам, он ми је рекао да нема“: Када је видео да сам остао затечен на месту, без превише узбуђења је додао,„са’ ћу да јавим патроли“. Нисам могао да верујем да је пустио наоружане нападаче да се просто удаље! Да их је ту зауставио у граду се ништа не би десило!

Наслови у новинама косовске полиције које информишу грађане о учинку и активностима те службе. Сви осим задњег су из једног текста. Нема разлике ни у осталим текстовима и бројевима овог магазина.

   Безумни напади у главној улици

Не знам шта је он урадио али сам ја сео у свој ауто и пошао за њима са укљученом камером и у ишчекивању неког догађаја.

Не да нисам морао да чекам већ сам и закаснио! На око стотинак метара даље стигао сам их и нашао где већ провоцирају српске дечаке са друге стране улице који су били затечени оваквим понашањем Шиптара и одговарали на псовке али нису показивали знаке агресије већ су стајали непомично на месту где Срби уобичајено стопирају када им треба превоз.

Како су истовремено били и неспремни, у тренутку када су мали Шиптари потрчали ка њима извлачећи ножеве српски дечаци су почели да беже. Стао сам и пошто сам их већ прошао у међувремену могао сам да снимам само уназад, то јест у ретровизору. Мислио сам да ће кренути пешице и да ћу моћи у ходу да нешто забележим ако се деси. Они су наставили даље и пошли главном улицом успут провоцирајући и изазивајући тучу са сваким на кога су наишли што је изгледало просто лудачки.

Српски дечаци који су управо били нападнути пришли су полицајцу који је разговарао на улици са својом познаницом и рекли му да су ту наоружани Шиптари који су их пиштољем напали. Он се „ноншалантно окренуо и наставио да разговара“ – као да их није чуо!

Окренуо сам ауто и вратио се у главну улицу. Када сам видео полицајца који седи мирно у колима и нешто говори у радио везу, на месту где су управо прошли нападачи, пришао сам и ја јер сам мислио да ако су тако мирни вероватно су их ухапсили. Полицајац није показивао никакве знаке узбуђењадок су му окупљени људи говорили да су туда прошли ови дечаци са ножевима. „Ево ти их ту“показује полицајцу руком неки човек, док он седи са отвореним вратим и једна нога му је избачена тако да је у неком полуседећем ставу.

То ме је додатно изнервирало јер је деловао потпуно незаинтересовано. Као да је желео да они само прођу и да случаја уопште не буде, као да се ништа није ни десило. Барем је тако је мени изгледало па сам у читавој тој гужви нервозно рекао да је та група пријављена али зато што они неће ништа да ураде ови се наоружани сада шетају градом. Мислим да га је тек прозивка лењих полицајаца изнервирала јер ме је „полицијски строго позвао да приђем возилу“ и почео да ме испитује и окривљује што нисам одмах пријавио!? Наравно, ништа ме није питао нити је знао да ли ја нешто уопште и шта знам од свега…

Иначе, то возило се ту зауставило и из њега су изашла 4 полицајца те косовске полиције, Срби. Нападнути дечак, Немања Миљковић, каже да су полицајци мирно гледали како Шиптари пролазе са пиштоњем у рукама и извученим ножевима али су се окренули и правили се да се ништа не дешава! Неколико њих потврдило ми је да је Шиптар Србину који се ту нашао прислонио пиштољ на чело након чега су Срби кренули на њих али их нису нападали будући да су били ненаоружани.

Погледао сам ка улици и изгледало је да је читава главна улица, која је и шеталиште, у хаосу. Људи су трчали са једног краја на други, дозивали се, говорили да је неко рањен, посечен… Тотални хаос.

   Хапшење и „сарадња“

Кренуо сам даље и стигао тек да видим да су ухапшени (иако ми кажу да је била туча не знам детаљније како је то изгледало) и да их полицајци држе за руке наслоњене на хаубе неких возила паркираних ту. Присутни кажу да су људи почели да их прате и да се све више пролазника окупљало све док на центру није било толико људи да они више нису могли да прођу а баш ту иначе уобичајено дежура патрола косовске полиције која контролише саобраћај и они су их и ухватили захваљујући томе што их је народ опколио.

Ту су од петоро њих ухапсили тројицу, одузели ножеве и пиштољ, у ранцима пронашли срспске заставе које ни у једном полицијском саопштењу ницу наведене! Подижем камеру али ми један од полицајаца прилази и каже да не могу то да снимам.

Да не могу, после свега, да забележим ни ово, изазвало је ефекат потпуне поробљености, предаје и невиђене репресије. Још увек ми је одзвањало у глави да је неко рањен, да ја „измишљам све ово“, да случаја од пре три дана „није било“, да српски дечаци лажу…

Народа је било свуда около, посматрали су шта се дешава, чули су се повици…

Полицајцу који ми је пришао рекао сам да ћу снимати а он нека зове Вулина и кога год хоће да видимо хоће ли им сада помоћи. Он је постао још строжији  још упорнији у свему. Викао сам да имам право да снимам нешто што се дешава на улици, на јавном месту, и успут опсовао, а полицајац је викао да немам. Питао ме је да ли сам снимао хапшење и рекао је да акције полиције може само полиција да снима и онај коме полиција одобри. Ја сам вичући понављао да ћу снимати, да имам право да снимам када се нешто дешава на јавном месту а ово је јавно место.

Изнервиран полицајац ме је ухватио за руку и легао на хаубу, онако како су учинили и са шиптарским нападачима. Тада су из масе почели да вичу да ме пусте, што мене држе кад само радим свој посао и већ почели да постају љути (или су и били)… пришао је други полицајац коме је први рекао да буде крај мене али је он то схватио некако погрешно и био суровији од претходног тек кад сам га питао зашто то ради, кад сам му рекао да сам новинар и да имам право да свој посао радим као што сви то раде он се мало збунио, попустио стисак и покушао да пита некога зашто ме уопште држи. Овај део приче је посебно занимљив те ћу због каснијег враћања на овог полицајца који ме је физички и врло грубо спречавао да радим свој посао, а да није имао баш никакав разлог да ме задржава и то чинио против свих закона на овоме свету, полицајца назвати – Физичар.

Након неколико тренутака полицајци су ми рекли да уђем у њихов ауто да ме возе у полицијску станицу како би прегледали шта сам снимао и евентуално запленели или обрисали ако се нешто коси са њиховим правилима. То сам учинио без имало опирања. (На крају крајева у таквим ситуацијама чујете информације из прве руке, од самих учесника догађаја а како сам знао да нема повода ни за каквом пријавом пошао сам са њима. Наравно, нисам ни имао неки паметнији избор).

Током вожње у колима је свима скочио адреналин, управо су ухапшени наоружани нападачи а ни ја нисам био „цвећка“ у свом наступу после свега тако да је вербални дуел било нешто што смо сви касније заборавили. Једино је битно да сам им рекао да „су све ово Срби урадили“ што и јесу.

„Физичар“ као бивши МУП-овац, пронашао се у тој причи и то ми је јако замерао све док му нешто касније у полицијској станици нисам објаснио да мислим на Вулина, Дачића, Вучића и остале српске издајнике, и на оне локалне који су омогућили да се одрже шиптарски избори на северу Косова и да такно падне српска легална власт и институције што је охрабрило Шиптаре да нападају овако како сада чине а што је било незамисливо пре шиптарских избора. Тада је рекао „А, па то је политика…“

И већина народа каже да је то политика али није, то је много више јер су на тај начин људима животи и будућност упропаштени, држава осакаћена и раслабљена и оставрен је циљ терориста и убица који су чинећи све те злочине баш ово имали као своју намеру и жељу. То што олако зову „политиком“ омогућило је овакво стање и положај Срба.

Стигли смо у полицијску станицу и у почетку на мене нико није обраћао пажњу јер већина њих зна да сам новинар. Тек касније је неко добацио да сам доведен заједно са нападачима и питао да ли требају и против мене да пишу пријаву или не и шта самном да раде. Ту је у причу упао Физичар који је потврдио нечију сувише олако изречену оптужбу да сам их „спречавао у вршењу дужности“. Он је то најгласније потврдио и некако претећи кренуо ка мени а када сам га питао како сам то чинио – наравно, није имао одговор јер то нисам ни радио већ је управо он мене спречавао да радим свој посао.

У својој немоћи почео је још гласније да прети како ће против мене писати пријаву а на моје питање „за шта пријаву“ окренуо се ка свима и повишеним тоном навео „рекао је да ово Срби раде“ (пре него што сам му објаснио на шта мислим). Рекао сам да лаже и да није тачно (једно је „урадили су“ а друго „раде“ посебно што уопште не мислим на учеснике тренутног догађа у чему се пронашла његова савест, ваљда).

На то су ме опколили и неки од њих почели да вичу а други, доста смиренијим тоном, да наводе како ће подићи пријаву против мене због „ометања полицајаца у вршењу дужности“. Ту се нашао и онај полицајац чија је патрола пропустила Шиптаре са оружјем у рукама и њему је највише сметало што уопште било шта говорим и што сам новинар који је нешто видео. Рекао сам им нека пишу шта хоће али то је лаж а ја имам десетине сведока на улици да то није било тако и да су људи видели шта се у ствари десило. Онда су ме вербално убедили да је дошло време да мало ћутим.

Морам да кажем да сам имао јак осећај неке врсте разумевања скоро за све њих осим за Физичара и полицајца који је мирно говорио у моторолу док се туча дешавала. Једино су та двојица показивала жељу да ми наместе неко зло – не знам да ли је то била искрена намера или уобичајено полицијско фолирање да ме заплаше јер су се и они после повукли) остали су хтели „само“ да ме туку – опет закључујући по понашању јер се ништа од тога није догодило а и ја сам се држао тога да су оптужбе лажне и да ми не могу ништа ако је по било каквом праву. Ако није онда није ни битно да ли сам нешто урадио или не јер се увек може измислити нешто.

Опет кажем, свима је скочио адреналин и сви смо били под јаким притиском и мислим да је све то било потпуно природно понашање у таквој ситуацији и због тога нико није никоме касније замерио.

Они су прешли на свој део посла са изјавама и не знам шта све већ раде приликом таквих поступака а ја сам у ходнику могао да се шетам или стојим, шта ми је већ воља, док је све време неко од полицајаца био крај мене у сасвим „неформалном“ расположењу.

Све ово пишем из једног јединог разлога који је касније настао у локалним медијима а који на интернету никада нису локални, посебно са Косова и Метохије.

Почела је прича међу полицајцима о томе како је почела туча, ко је шта видео, ко шта чуо… Све то дешава се у ходнику и ја кажем да сам снимао почетак туче, Шиптаре како провоцирају, прелазе мост, узео изјаве претходног напада… Врло уљудно су рекли, чак нису ни тражили, „ех, када би нам ти дао тај снимак“ на шта сам рекао наравно да хоћу.

Посебно што се на њему види да Срби нису криви а што је већ потпуно постала пракса у догађајима који се не дешавају на мосту већ у српским срединама. На мосту је то према схватању полиције и медија некако „између“, „обостране провокације“ и слични изрази који једино умирују јавно мњење а у ствари охрабрују нападаче који тако осете да их је неко оправдао и да су заштићени.

   Спин из нехата

Пошто сам већ пристао да им предам копију снимка морао сам да сачекам и форензичара… То јест особу која је задужена за „електронски“ део посла или како већ то зову. То је трајало барем још око сат времена.

У једном тренутку чујем некога ко пита зашто ја стојим ту и шта чекам. Мислим да је то био Ђурић, командир те косовске полиције, јер су се трудили да званично формулишу моју улогу у овом случају. Према ономе што сам могао да чујем на неколико метара удаљености било је да нисам приведен већ сам снимао догађај, да су проверили да ли имам нешто од снимака на шта немам право и да су се уверили да немам а да сам пристао да им, у циљу истраге, уступим видео снимак почетка туче те чекамо форензичара који ће то преузети.

За то време је неко објавио да су ме ухапсили јер сам снимао наоружане Шиптаре што је гледано споља тако и изгледало. Вероватно су због тога из медија и питали… Како је у том тренутку све било регуларно вероватно је и Ђурић желео да се смире тензије, што је природно, али ме је прилично невешто окарактерисао као сарадника што је на једном од „косовских“ портала добило сасвим другачију конотацију.

Размишљајући касније о томе и питајући људе који су то тако и пренели – шта то значи сарадник полиције, нико није могао да дефинише са сигурношћу.

У полицијској станици нико није помињао било каквог сарадника нити ме питао било шта што има везе са неком сарадњом. Мислим да ни Ђурић није имао лоше намере и да је само хтео да каже да је све у реду и да ја хоћу да уступим снимак али како не може да детаљише у изјавама то је просто скратио и испало мало накарадно.

Звање полицијског „сарадника“ ме је увредило пре свега зато што ја не могу да будем сарадник нечега што није основано и не функционише по законима Републике Србије а налази се на њеној територији, конретно на Косову и Метохији. Посебно не службе и организације људи који ни прстом не желе да мрдну и да свој посао раде чак ни када су животи грађана угрожени.

Кратко сам размишљао а онда позвао редакцију портала који је то објавио и рекао да желим да демантујем. Све је било пристојно и уредно осим што је демант објављен у истом делу вести о читавом догађају и под насловом који каже да сам ја у тој станици као „сарадник“… Касније је и то исправљено.

   Ахилова „шеста“ 

Одмах по хапшењу чуло се у граду да се на другој страни моста окупљају Шиптари и спремају нове протесте и можда нападе због ухапшених нападача.

Срби су такође кренули ка мосту али их је полицајац убеђивао да се разиђу и да је све под контролом. Један од њих желео је полицајцу да каже, односно цитира митског јунака Ахила како је „боље бити мртав херој него жива кукавица“ и питао полицајца да ли зна шта је Ахил рекао?

„Знам, знам, све је то тамо у записнику у компјутеру, ништа се ти не брини за то“одговорио му је полицајац.

„Како ја могу да се осећам сигурно када ме овакви полицаји чувају? Не само што не зна ни ко је Ахил већ што и физички са онаквим стомаком није у стању да потрчи камо ли било шта друго“ каже овај Србин који ми је пренео искуство.

   Цео случај завршен пре отварања

Међутим, то није било све што сам сазнао. Како иначе нисам спадао у осумњичене на мене се није обраћало превише пажње и причало се, на глас… Мада, све што сам тамо чуо била је само потврда претпоставке понашања нападача.

Косовска полиција унапређује сарадњу. Српски (бивши) полицајци помажу.

Шиптари врло често користе управо децу за провокације и изазивање немира. Чињеница да не само да су ишли у северни део Косовске Митровице већ су се усудили да скидају српске заставе дуж пута Косовска Митровица – Звечан, што је још дубље у српску средину где једину опасност представља њихова намера да направе неко зло и провоцирају, говори да су имали подршку за то или су некако преварени.

Одличан пример њихове „храбрости“ представља Шиптар са надимком „Балиста“. Он се сумњичи за вожњу дрона на утакмици у Београду прошле године и објављује неке фотографије са аутомастким пушкама на друштвеним мрежама за које се не зна да ли су праве или не. Хит на интернету је ио његов „долазак у северни део Косовске Митровице“ у групи са вођама навијача, хулиганима, шиптарских фудбалских тимова са КиМ. Тај хит се састоји од пуког проласка аутомобилом без застајања из једне шиптарске средине, улицом поред Ибра, ка другој Шиптарској средини. Док он заплашен нешто и говори други, од којих су сви у мишићима, не смеју ни уста да отворе. Е та храброст је била хит на њиховим мрежама. Упоређујући овај последњи напад (ваљда последњи до овог тренутка) може се назвати лудошћу. Међутим, децом је лако манипулисати.

Малолетни су – значи не одговарају пред судом озбиљно као што би пунолетне особе одговарале. Пиштољ који је у полицијској станици окарактерисан као „да не може да уради ништа“ али посебно то што је био празан, без меткова, говори о организованом догађају. То јест провокација је за циљ имала да уплаши и застраши Србе. Занимљиво је да су се и њихови родитељи појавили у полицијској станици после 45 минута али пре него што их је полиција обавестила а све се догодило у српској средини па никоме није било јасно ко им је јавио.

   Језива стварност

По свему судећи, усуђујем се да донесем закључак да је неко у ствари и желео да насиље буде узвраћено. Деца наоружана ножевима и „немоћним“, још празним пиштољем, преварена су од некога (чак има и гласина да су плаћени да то ураде) и наведена да изазову насиље и можда чак буду убијена. Зашто? Па и насиље 17-тог марта 2004. године је почело лажима о удављеној шиптарској деци коју су у реку натерали српски младићи гонећи их псима. Последице сви знамо.

Место напада са билбордом који подсећа на 17. март 2004. године.

Поражавајућа чињеница је то што од двадесетак полицајаца које сам видео, преко петнаест њих су бивши полицајци српског МУП-а интегрисани у косовску полицију.

Ето, хвале се да су ухватили нападаче… Да ли заиста имају разлог да се похвале чињеницом да су из групе од петоро наоружане деце, која су прошла кроз читав град провоцирајући, изазивајући насиље и нападајући они ухватили тројицу? И то тако што их је народ опколио па нису имали куда. Богу хвала па је барем онај са пиштољем ухваћен, да се макар има увид у сву тежину провокације.

А полицајци морају да схвате опасност која се надвила над српски народ до крајњих граница. Бивши МУП-овци да престану да себе сматрају озбиљним али „обичним“ и полицајцима који само говоре „шта ја могу да променим“ а променили су, ево видимо, много тога…

Неопходно је да схвате да су интегрисањем омогућили да Шиптари учестају са оваквим провокацијама, насиљем и нападима јер више нема „српских полицајаца“ а овима командују Шиптари из Приштине. Највећа одговорност сада је управо на њима. Ако они то не учине нико неће бити способан да спречи понављање онога што смо имали 17-тог марта 2004. године. А овако како су тада радили…

Пише: Иван Максимовић / КМ Новине


Припремиле: КМ Новине
2 гласa