Године 2006. са Александром Никитовићем, тадашњим шефом кабинета премијера Коштунице, био сам у стану Александра Вучића са намером да обезбедимо подршку СРС новом уставу Србије. Како је домаћин био генерални секретар Српске радикалне странке – био нам је права адреса за обезбеђивање подршке. Живо се сећам тог разговора где смо сви скупа, сложно, хвалили Русију и председника Путина, критикујући Запад, Европску унију, а нарочито Сједињене Америчке Државе. Наш домаћин се посебно истицао у критикама Запада, толико да смо се ја и Никитовић осећали помало посрамљено јер нисмо били такве Србенде као садашњи председник Владе

  • Његова садашња владавина има све одлике диктаторског режима. Контролише апсолутно све медије у Србији на суров и вулгаран начин, какав се не може наћи ни у једној афричкој земљи. Чини то да би прикрио разне мутне, прљаве и финансијске послове своје и свог брата Андреја. Други разлог је: заташкавање највеће националне издаје у историји српског народа, а то је предаја Косова и Метохије
  • Приликом једног боравка у Митровици, председник Владе се хвалио својим поштењем. Тада сам му понудио да трампимо имовину. То сам учинио без обзира на то што имам двадесет година више стажа од њега а и школска спрема ми је већа од његове, па је нормално да ми и имовина буде већа. Понуду је као прихватио мада бих ја са ове дистанце могао – и не питајући своје рођаке – да дам и нову. Да Вучићу понудим да имовину свих рођака заједно са мојом мењам за премијерову. А напомињем да на северу Косова има више од 150 домова мојих рођака са презименом Јакшић

        ПОКРЕТАЊЕ поступка за стварање тзв. интегрисаног Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици или боље рећи његово гашење од стране директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића показује да Александар Вучић и преостале две институције државе Србије, а то су просвета и здравство, мора да преда Приштини.

        Управо на дан када су се десили терористички злочини у Бриселу тема за разговор Београда и Приштине била је функционисање Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици. Зато је Едита Тахири пре неки дан изјавила да док све институције државе Србије, а то су просвета и здравство, не пређу под јурисдикцију Приштине нема разговора о формирању тзв. шиптарске заједнице српских општина.

        Само наивни могу да поверују да је Марко Ђурић то урадио на своју руку, тј. без дозволе Александра Вучића. Мало је неразумљиво да се гашење Универзитета одвија током предизборне кампање у Србији, али газде у Бриселу не желе да чекају јер политички рејтинг Александра Вучића, а то они најбоље знају, није такав како га он представља грађанима Србије.

        Године 2006. са Александром Никитовићем, тадашњим шефом кабинета председника Владе Србије Војислава Коштунице, био сам у стану Александра Вучића са намером да обезбедимо подршку Српске радикалне странке да би прошао нови Устав Републике Србије. Како је домаћин Александар Вучић био генерални секретар Српске радикалне странке био нам је права адреса за обезбеђивање подршке. Живо се сећам тог разговора где смо сви скупа, сложно, хвалили Русију и председника Путина, критикујући Запад, Европску унију, а нарочито Сједињене Америчке Државе.

        Наш домаћин се посебно истицао у критикама Запада, толико да смо се ја и Александар Никитовић осећали помало посрамљено јер нисмо били такве Србенде као садашњи председник Владе.

        Крајем 2012. и 2013. године – сећајући се тог разговора, а када је већ евидентно било да је Александар Вучић постао миљеник Брисела и Вашингтона – питао сам се шта га је то навело да тако драстично промени идеологију. Са ове дистанце мислим да је то пре свега новац, односно власт која треба да омогући стицање велике количине новца.

        Преломни тренутак се десио 2008. године када су и Александар Вучић и Томислав Николић схватили да без подршке Запада не могу у Србији да се дочепају власти. Пре тога је Томислав Николић два пута губио од Бориса Тадића на председничким изборима, а Александар Вучић од Ненада Богдановића – захваљујући управо подршци Запада. После избора 2008. године Ивица Дачић је прелетео у тзв. европски табор па су се Демократска странка Србије и Српска радикална странка нашле ван домашаја власти.

Дачић и Тадић

        Зато су и један и други, и Александар Вучић и Томислав Николић, растурили Српску радикалну странку, преко ноћи постали велики европејци, договарајући се са тајним службама западних земаља, а цена тог договора је била предаја Косова и Метохије. Заузврат Запад им је обећао да ће их довести на власт.

        Запад није био задовољан брзином коју је Борис Тадић показивао у издаји Косова и Метохије, па им је требао неко ко ће то много брже да одради, а нормално је да је су најпогоднији за такав прљав посао дојучерашњи српски националисти. Стога је, мада избори још нису били завршени, већ у 16 часова Брисел јавио да је на председничким изборима у Србији Томислав Николић победио Бориса Тадића.

        Демократска странка Србије и ја лично као тадашњи члан председништва подржали смо председничку кандидатуру Томислава Николића, јер смо претходно потписали споразум са Српском напредном странком у пет тачака, од којих су најважнији следећи ставови:

        1. Да Српска напредна станка, ако дође на власт, никада неће променити Устав Србије;

        2. Да ће – будемо ли присиљени да бирамо између Косова и Европске уније – организовати референдум на којем ћемо се заједнички изјаснити за Косово а против Европске уније;

        3. Да Србија никада неће чинити кораке који би је водили ка НАТО пакту.

        Нажалост, као и за све друго, и Николић и Вучић су преварили и нас и јавност Србије.

        Потписивањем тзв. Бриселског споразума Александар Вучић се фактички одрекао Косова и Метохије, додуше, није га признао али то од њега нико и не тражи.

        Његова садашња владавина има све одлике једног диктаторског режима. Контролише апсолутно све медије у Србији на један суров и вулгаран начин, какав не можете наћи ни у једној афричкој земљи. Чини то да би прикрио разне мутне, прљаве и финансијске послове своје и свог брата Андреја. Други разлог је: заташкавање највеће националне издаје у историји српског народа, а то је предаја Косова и Метохије.

        Жестоко се обрачунава са својим политичким противницима примењујући енормне количине насиља, како физичког, који смо имали прилике да видимо током локалних избора у Србији, тако и духовног, где преко својих медија блати и пљује политичке неистомишљенике и критичаре.

        До Устава Републике Србије уопште му није стало, као и до многих других закона које је његова Скупштина донела. Контролише све безбедносне службе Србије, а податке тих служби користи за обрачун са својим политичким противницима.

        Између личног, националног и државног, куд и камо му је драже оно прво а прави пример је „Београд на води“. Неће бити нимало чудно што ће се његов новчани конто мерити стотинама милиона евра ако још мало буде остао на власти, имајући у виду да апсолутно контролише све финансијске токове у Србији. Нормално је да Александар Вучић није толико глуп па да своју покретну и непокретну имовину држи под својим именом.

        Председник Владе у јавним наступима воли да истиче две ствари: да је невиђено храбар и невероватно поштен. Када је после потписивања Бриселског споразума дошао у Косовску Митровицу да обави разговора са политичким представницима Срба, да би им објаснио суштину своје издаје, мислим да присутни на састанку, а њих је било више од стотину, нису стекли такав утисак. Уосталом, онај ко је храбар то никад не истиче, а из искуства знамо ко се се хвали поштењем.

  Вучић у Косовској Митровици

        Ја сам му лично на том састанку рекао да ми грађани Косовске Митровице говоре да ми је по његовом налогу запаљено путничко возило због мојих жестоких критика упућених њему. Љубазно сам га замолио, ако он није – имајући у виду да контролише четири безбедносне службе – да открије ко је то урадио. Нормално, он је порекао да има било какве везе са тим инцидентом и да ће да се потруди да преко својих служби пронађе кривце. До дана данашњег никаквог одговора нисам добио.

        Занимљиво је да ме је непосредно пре паљевине возила контактирао у присуству сведока члан извршног одбора СНС Зоран Милојевић звани Зеља, познат по бројним инцидентима током одржавања локалних избора по Србији, нудећи ми да престанем да јавно критикујем Александра Вучића а да заузврат СНС неће да смени кадрове ДСС-а на локалу. Ја сам иначе такву понуду одбио као непристојну.

        На том састанку, имајући у виду да се председник Владе хвалио својим поштењем, ја сам му понудио да трампимо имовину. То сам учинио без обзира на то што имам двадесет година више стажа од њега а и школска спрема ми је већа од његове, па је нормално да ми и имовина буде већа. Понуду је као прихватио мада бих ја са ове дистанце могао – и не питајући своје рођаке – да дам и нову. Да Вучићу понудим да имовину рођака заједно са мојом мењам за премијерову. А напомињем да на северу Косова има више од 150 домова мојих рођака са презименом Јакшић.

        Интересантно је да је на иницијативу Александра Вучића формиран Анкетни одбор у Скупштини Србије да утврди како су се трошила средства из буџета Владе Србије намењена Косову и Метохији са главним циљем да се открију наводне финансијске махинације, или боље речено крађа, од стране мене лично као и осталих чланова Демократске странке Србије на Косову и Метохији. Са поносом могу да кажем – иако је Анкетни одбор више месеци детаљно проверавао све финансијске токове – да ни за мене, а ни за моје пријатеље из Демократске странке Србије није нашао ништа компромитујуће. Они, за које је нашао, садашњи су сарадници и функционери управо Српске напредне странке.

        Можемо само замислити: када би се којим случајем данас формирао Анкетни одбор у Скупштини Србије са задатком да утврди финансијске злоупотребе премијера и његове свите – какво чудо би се све пронашло. Једном ће то ипак доћи на ред.

        Чини ми се да је председнику узор Мило Ђукановић у Црној Гори. Не само што имају срдачне односе, него се стиче утисак да га апсолутно копира у начину владања и стицању материјалног богатства. Па и однос према Русији им је отприлике исти.

        Мило Ђукановић је дуго година имао безрезервну подршку Москве да би данас Црна Гора била на прагу NATO пакта. Претпостављам да Руси неће да направе истоветну грешку са Александром Вучићем као са Милом Ђукановићем који их је „заводио за Голеш планину“, јер српска народна пословица каже „Само се будала о исти камен два пута саплиће“.

        Начин владања Александра Вучића, а то је диктатура са многим мафијашким примесама, не чуди јер смо пре неког времена чули од његовог бившег, менаџера из Зајечара Мирковића, да му је узор Мајкл Корлеоне из филма „Кум“ режисера Френсиса Кополе

        Зашто Запад, који целом свету говори о демократији и владавини права, подржава Александра Вучића?

        Једини разлог јесте то што у Србији нема личности која би се на тако суров, бруталан и драстичан начин одрекла Косова и Метохије.

        Неко ће можда да каже да он води мудру и паметну политику између Истока и Запада, и да ће – кад за то дође време – он опет бити русофил, као што је некада и био. Тешко да би он смео да се усуди на такав корак јер трагична судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно показује да Запад сурово кажњава оне који се не држе датих обећања.

        Све у свему, колико год заимао – Александру Вучићу то неће бити довољна сатисфакција.

        У историји ће остати као човек који је издао Косово и Метохију. Таква квалификација пратиће га до краја живота и никакав новац му ту неће помоћи. Јер, све је у животу пролазно. а само дела и образ остају.

        То се не може купити.

Прочитај без интернета:
5 гласовa