Нас не треба нико да позива на унутрашњи дијалог јер га ми непрестано водимо са собом и са Богом изнад нас, у глуво доба ноћи и у тишини својих енклава као у келијама. У тим разговорима, из ноћи у ноћ, питамо себе јесмо ли шта погрешили или се негде огрешили. Пољубимо децу пре спавања и питамо се да ли ћемо сутра бити ту и да ли је вредело, младост и све ове године потрошити овде.

Да ли ћемо деци имати шта да испричамо сутра, шта су нама оставили преци, шта ми остављамо својим наследницима, а шта ће наша деца оставити својој. Водимо ми те разговоре док се аутобусом возимо од Ниша до Нишке Бање, кад год кренемо да извадимо српску личну карту или возачку дозволу, каже Иван Миљковић, новинар из Грачанице.

Како Срби на Косову виде позив председника Србије о унутрашњем дијалогу о Косову?
– Осећам да добар део Срба са Косова и Метохије има помало нарушену перцепцију када је однос према власти и држави у питању. Шта је власт, а шта држава? На шта нас обавезује и позива држава, чак и онда када доживимо да је имамо само у траговима, а на шта нас позивају државни чиновници који су према дефиницији ту да служе држави и народу, а не народ њима или њему. Све ово причам јер су се многе странке на власти и пре 1999, па до сада, закључно са овом последњом, криле иза државе Србије када су доносиле важне одлуке.

Сада је ту позив на дијалог.
– Ту исту власт питам има ли дијалог сврху ако на адресу неког расељеног несрећника са Космета, који живи негде у ужој Србији, стигне позив да изађе и гласа на изборима које расписује Република Косово и тако помогне својој држави и својим сународницима. Да апсурд буде већи, позив стиже из Београда. И шта сад? Питате се откуд се народу помутило у глави па више не зна да ли позива мајчица Србија, Тадић, Човић, Ђурић, Николић, Вучић или Иринеј. Само ћу рећи, када ствари поставимо хронолошки, долазимо до закључка да су све власти до сада, свака помало, притискане са Запада, Америке и у последње време ЕУ, радиле на томе да косовском Србину помуте здраво расуђивање о томе да ли га на нешто обавезује и тера држава или тренутна власт у истој. Тако је косовског Србина власт полако припремила на причу да је мајка та која је одгурнула од себе своје чедо, а не власт.

Срба све мање, стрепња све већа
Срби на КиМ често кажу да њихов опстанак зависи од помоћи Србије. Плашите ли се за опстанак?
– Да се плашим, не бих ни остао овде. Рекао бих да се сада више бринем, јер из дана у дан осећам да је Србије на терену све мање, а то значи још мање наде у опстанак и колики-толики бољитак, како за мене, тако и за оног у Сувом Грлу, Лукавцу, Осојану, Љубожди. Нисам се толико бојао ни 1999, ни после 17. марта, колико се бојим и стрепим после 2008. Признање о таквој врсти страха, пре извесног времена, поделила је са нама и мајка четворо деце из Брестовика с којом смо радили интервју. И, ето, још једног датума по коме Срби на Косову и Метохији могу да рачунају време. До 2008. су с албанске стране стизали ударци на нас и што су они били учесталији, то су наши редови одбране били постојанији. Сада имамо ново време, екстреми не ударају по нама тако силно, ми ударамо на себе силније него што би они, јер нико тако добро не може око да ископа како брат брату. Наша слика у времену садашњем изгледа тако да смо из разноразних разлога и интереса разврстани у што више – то боље колона.
Да ли се осећате позваним да се укључите у дијалог или и даље чекате?
– Ако ћемо искрено, од кнеза Лазара, преко Арсенија Чарнојевића, Балканских, Првог светског рата, „од историјског Авноја“ до избегличког конвоја, од 24. марта до Кумановског споразума, од Кумановског споразума до крваве жетве у Старом Грацком, од крваве жетве до мине у Ливадицама, од Ливадица до Гораждевца и пуцња у животе и младост која се купала на Бистрици, од 17. марта 2004. до самопроглашења независног Косова, од самопроглашења независног Косова до формирања интегрисаних прелаза, од интегрисаних прелаза до интегрисаних судија, од интегрисаних судија до интегрисане ћерке фирме… тако косовски Срби рачунају и деле време. Бојим се да ово не буде наше задње време у коме ћемо, што рече моја уредница, уместо интегралних постати интегрисани. Овако рачунамо време из страха да нас у тој интеграцији не изда и ово мало памети.

Мислите ли да је са овим позивом везана и промена Устава Србије?
– Промена Устава Србије је нешто што се од Србије захтева због уласка у ЕУ, то се у почетку стидљиво провлачило кроз медије, а сада све гласније. И гле ироније, на промену Устава и избацивање преамбуле о КиМ из Устава позива Вук Драшковић, исти онај кога је народ у предвечерје Видовдана 2011. наградио великим аплаузом у порти манастира Грачаница, када му је уручена награда Златни крст кнеза Лазара. Тада у улози шефа српске дипломатије, Драшковић је одлучно изјавио да нема те руке у Београду која ће у име српске државе ставити потпис на некакав документ о стварању косовске државе на територији српске државе. Загрмео на микрофону самоуверено, баш као и онда са неког од београдских балкона против диктатуре и „ТВ Бастиље“. Добио је громогласни аплауз, нас који смо у том тренутку у њему видели чврсту реч и обећање да треба чекати и надати се, јер мајка никад не оставља своје чедо.

Како виде себе у свему овоме?
– Један део мене је и даље са мојим Србима који у манастирској порти дочекује и испраћа сваког политичара из Београда чврсто верујући речима које изговори, јер тако смо научени да, кад се нешто изговори пред светињом, онда то и обавезује. Научени смо шта значи Савез и Завет, шта дата реч у Савезу људи и Бога, Срба и Бога, али, и да је реч између политичара и косовских Срба израбљена и посрамљена. Други део мене је са мојом децом и породицом и труди се да са колегама буде максимално посвећен новинарском позиву и сталној борби против пилећег памћења.

Какав је живот Срба данас на КиМ у односу на оно што можемо видети у медијима?
– Мало је београдских медија у којима се може видети другачија слика од оне коју власт жели да народ види. То није случај само код нас већ и свуда у свету, причу мора да прати слика коју су креирале владе и велике корпорације. Код нас је болније, јер смо сведоци да нам се држава руши, да је у ставу према Косову принципијелнија Шпанија од Србије. Руски амбасадор нас је једном питао има ли овде Срба. Одговор није стигао јер смо ишчекивали наставак Фарме и Парова између два блока реклама, залуђени Икеама и Идеама. После се чудимо и бројимо колико смо пута до сада легли у једној, пробудили се у другој држави, а да нам медији то нису јавили. Желео бих на крају да кажем да је Косово дијалог свих нас, то је свесрпско питање, питање свих наших питања о коме треба да се изјасни и СПЦ и научна јавност, сви Срби у земљи и расејању.

Борац за истину
Иван Миљковић је рођен 24. новембра 1973. године у Приштини. Новинарски рад је започео у Радио Грачаници 1999.
Радио је на КиМ радију и Медија центру у Чаглавици, Продукцији Њу прес, Независној ТВ Мрежи на Косову и Метохији. Тренутно је ангажован на порталу ГрачаницаОнлајн и на локалном Радију 038. Аутор је бројних радијских и телевизијских емисија и форми. Неколико пута је награђиван.
Са супругом Радмилом живи и ради у Грачаници. Отац је Милијана и Анђелике.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/662295/Jedini-nas-dijalog-je-sa-Bogom

2 гласa