Бошко Ћирић (53), дипломирани правник, једини Србин који живи у Дечанима: Често се питам има ли сврхе живети овако у осами. Телефон једина веза. Млади Албанци су и даље задојени мржњом

ЈЕДИНИ начин да победиш страх јесте да се суочиш са њим. Ја сам тај страх пребродио, али се у последње време често питам има ли сврхе живети овако у осами.

Овим речима дочекује нас у свом стану у центру Дечана Бошко Ћирић (52), једини Србин у овој варошици надомак познатог манастира. Дипломирани правник по професији, у једној од две собе свог још увек неопремљеног стана објашњава да је срећан што и даље живи у свом дому и што је надомак светиње која је под заштитом Унеска. Ипак, на питање да ли се он осећа заштићеним и да ли заиста живи без страха, Бошко, без размишљања, одговара:

– Научио сам до сада да срећа није у новцу и богатству већ у слободи избора. Изабрао сам да живим у близини светиње и светог краља.

Док говори, замишљено седи на двоседу дневне собе у којој проводи највише времена. Поред лежаја и комоде, нешто најосновнијих ствари у омањој кухињи, живи без телевизора и других техничких средстава, осим телефона који му служи за комуникацију са пријатељима.

– Ето, недавно ме питао један италијански официр како се осећам што живим сам, али сам му одговорио да човек никада није сам када је са Богом. Ја јесам са Богом и молитвама које упућујем светом краљу, али сам суочен и са проблемима. Ето, комшиница изнад често намерно пусти воду од које настане поплава у мом стану. Био сам принуђен недавно да реновирам купатило, а радове још нисам завршио.

 

ПРЕТЊЕ ОДРАЗ НЕМОЋИИАКО упорно понавља да се у суштини не плаши што је једини Србин у Дечанима, на инсистирање да нам појасни како доживљава претње свог суграђанина Даута Харадинаја, Бошко кратко одговара:
– Мислим да су те претње одраз немоћи!

И док показује просторије у стану који је делимично опремио захваљујући донацији данског Савета за избеглице, Бошко се подсећа дана избегличког живота и повратка у свој стан у једној од зграда у улици која води ка оближњој светињи.

– Пошто сам са, од пре годину дана покојном, мајком био принуђен да напустим стан јуна 1999. године, када су то учинили сви Срби из града, логично је било да одемо у манастир. Тада нам је владика Теодосије, тадашњи игуман, омогућио да останемо у светињи, били смо тамо до октобра месеца исте године, а потом смо кренули у расељеништво. Потуцали смо се по некаквим становима у Барајеву, Београду, Кучеву… Пошто нисмо могли да преживимо од мајчине пензије, повремено сам радио, али се нигде нисам осећао потпуно својим. Тако смо се 2013. вратили на Космет, у Грачаницу – наставља причу Бошко.

У новембру 2014. вратио се у свој стан, који су му у јуну 1999. године, три дана после његовог одласка, узурпирали припадници УЧК. Каже да је после неколико дана у пратњи италијанских војника који су истерали узурпаторе, успео да уђе у стан накратко и покупи оно најосновније и најдрагоценије, попут документације и слика.

ПРИМА МИНИМАЛАЦРЕВОЛТИРАН што није добио позив за гласање на недавним изборима за председника Србије, Бошко не крије ни разочарање што као дипломирани правник прима минималац на име некадашњег рада у једном дечанском предузећу. Истовремено, како каже, поједини запослени у општинским већима који су избегли и долазе само спорадично, примају велике суме новца. – Знам да срећа није у новцу, али сам несрећан због неправде. И, у овој осами би ми било далеко лакше када бих радио и привређивао – појашњава Бошко.

Опширну и невеселу причу о данима расељеништва Бошко наставља суморном свакидашњицом.

– Нормално одлазим у продавнице, а имам и одличну комуникацију са Албацима. Са старим познаницима разговарам на српском, јер ми је познато да они говоре наш језик. Они у потпуности разумеју моје проблеме, али нису у стању да промене политички ток ствари, јер овде још увек влада систем у којој неколико породица држи све под контролом – описује садашње стање у Дечанима овај правник.

И док понавља да са старијим Дечанцима нема проблема, ипак признаје да се пре неколико месеци нашао на мети напада. Док је у берберници разговарао на српском језику, пришао је млади Албанац који га је ударио више пута, услед чега је задобио модрице у пределу лица и ушију.

– Поломљен ми је један зуб, а од задобијеног ударца у пределу уха нисам ништа чуо наредна три дана – говори безизражајно Бошко, у чијем друштву одлазимо до манастира Високи Дечани, који му је, каже, други дом.

И док одаје пошту преминулом суседу Албанцу којег велики број суграђана испраћа на гробље, Бошко каже да се и сада у касне сате враћа сам из манастира. Каже да је страх савладао, али да му самоћа теже пада.

– Искрено, огуглао сам на страх, али ме брине однос наше државе али и расељених лица. Волео бих када би било још повратника, јер ја као јединка не могу ништа да учиним. Радостан сам што сам у близини ове светиње, али би и расељени требало да се врате – поручује Бошко.

Бошко је радостан што је близу манастира Високи Дечани

Подсећа да је до 1999. године у Дечанима живела 2.321 српска душа, од којих је, искључујући монахе у светињи, остао само он.

www.novosti.rs/

5 гласовa