Припадник грађанске класе не постаје онај ко се родио у граду или онај ко се доселио у град. То је начин мишљења које обликује животна правила, обичаје и навике!

Између два светска рата и прве две послератне деценије симболи грађанске Косовске Митровице били су основна школа, у првом периоду и гимназија Светозар Марковић ( звала се и ,,Краљица Марија „ !!! ), хотел Јадран, Гвојзени мос, како су га звали многи митровчани.

Основна школа и гимназија Светозар Марковић, а уз њу и послератна гимназија „Силвира Томазини„ , били су расадник митровачке интелигенције. Митровачка гимназија је прича за себе , али је основна школа Светозар Марковић били гнездо из кога су у свет излетели најписменији птићи. Та чињеница је комунистима одмах запала за око. Смештена на пољанчету усред града , преко пута нове зграде Народне банке, а одмах иза Плавог солитера, одгајила је многе будуће митровачке и српске интелектуалце.

Моја генерација је завршила школовање у њој 1969. и одмах смо чули да се та већ трошна зграда, урушава и да ће бити срушена, а на њеном месту направљена нова и модернија.

Комунисти су одржали реч, као решето воду ! Слагали су, на нашем пољанчету су се појавиле монтажне бакалнице а данас су то место Албнаци претворили у тржни центар ! Један СПС – овац ми се деведесетих клео да је лично предао новац митровачком СПС функционеру за нову школу. По мачку је послао џигерицу !

Хотел ,, Јадран „ и његова башта били су стециште свих који су бар једном ,, навукли одело на себе и затегли машну „ ! Гости су „сва јела с кашиком „ оцењивали уз пригушени осмех : „Ово јело није за другове , ово је за господу „ ! Домаћа , косовско – метохијска „ љута пића „ , шољица кафе са коцком шећера на тацни, уз хладну , „ пола деци „ киселу воду , били су послужење за највећи број гостију. За нас децу , која смо седела уз родитеље , сервирале су „ чисту „ лимунаду или наранџу !

Један од миљеника мог деде Мике и његових „ еснафа „ био је Циганин Фериз , чистач улица. Није било шансе да Фериз буде виђен да чисти , а да не буде позван за сто „на ракију и кафу„.

Кад је једном сео, пита га мој деда :

„ Фериз , бре , гледам те синоћ у парку поред Љуште , четвороношке нешто тражиш „ !

„ Их , мајстор Мико , не питај , нешто сам изгубио „.

„ Шта си изгубио „ ?

„ Равнотежу „ !

Наравно, следила је још једна тура док се пливало у смеху , а онда би у кухињи спремили за Фериза „ роштиљ између две лепиње „ да му се нађе „ за успут „ !

Стизало је време у коме ниси нормалан , ако не полудиш, а живиш да би дочекао смрт ! Умирали су стари Митровчани, млади се селили, а испред хотела Јадран Албанци су оформили други, свој корзо. Српска младеж се повукла на „свој корзо“ , преко Ибра, у данашњу улицу Краља Петра !

Луди мозгови неприкосновених локалних, црвених калифа сетили су се да је Гвојзени мос’ „стар и нефукционалан„.

Иако су знали колико је он симбол Митровице, намерно су решили да граде нови! Црвене будале нису знале дапостоји документација о мосту и нису могле да га сруше другачије, него да га буквално секу на комаде. Онако како су „у кући доктора Шенфелда„ у уличици између поште и апотеке, 1945 . г. мучки уморили преко сто педесет својих неистомишљеника. „Гвојзени мос„ је у деловима падао у Ибар док је многа митровачка суза падала са лица Митровчана који су схватали да сечом моста, секу живо ткиво генерација Митровчана.

Када сам први пут крочио на нови мост, просто сам га протрчао. Гадио ми се! Сада видим „ ревитализацију „ мост , а улица Краља Петра постаће пешачка зона!

ИДИЛА! Ускоро ће на десној обали Ибра, уз мост, наћи много шиптарских кафана из којих ће се чути „ српски фолк„. Неки блентави Србин ће на позив „пријатеља Албанаца„ доћи у ресторан. Посета ће му бити узвраћена и за неколико недеља „пешачком зоном„ шетаће десетине, па и стотине албанске младости. Они ће откупити „Долче вита„ и остале ресторане.

Изазваће и прву тучу у њима у којој ће десетина Албанаца, према нашим два Србина! Срби ће се повући до новог споменика Шчербину и Кнезу Лазару, а онда ће једне зоре „ Кнез„ одлетети у ваздух !

Не дај, Господе, да и то дочекам! И кад умире с другим или за другога, човек умире сам! Надам се таквој смрти, јер ћу тако са собом понети и своју школу, хотел и 2 Гвојзени мос „ !

Едита Тахири, конкубина свих америчких бандита који су почетком овог века мешетарили по КиМ , „ посетила је „ 30 августа 2016 ресторан „ Долче вита „ који је у близини моста. Њена посета није ништа друго до „ обележавање терена „ и „ показна вежба „ шиптарској омладини , где прво да дође , кад пређу мост „ у првој фази албанско – српског помирења „ !

Молотовљеви коктели су српски одговор ! Ми, Митровчани, другог избора немамо! Одувек умиремо или од срца или од метка. Највећма од метка у срцу!

 Зоран Д. Милојевић, Таблоид

www.kmnovine.com/2016/09/2.html#ixzz4L1LJ8Rc7

3 гласa