Шиптари су деценијама спроводили злочине над Србима у својим напорима да их протерају са Косова и Метохије и у томе били безобзирни.

Али терористички напад какав је изведен на аутобус Ниш-експреса код Подујева, био је потпуна новина у методама застрашивања Срба. До тада, нико није могао да наслути тако нешто у условима „мира“. Све је личило на страхоте из сукоба негде у арапском свету а где постоје интереси Америке. Касније се испоставило да је и овај напад имао подршку а можда и био организован управо од ЦИА-е.

Ужасни призори и жртве ове експлозије променили су животе многих. Један од тих људи био је и норвешки официр при окупационим снагама НАТО-а, Кристијан Каш. Тог дана је схватио праву суштину онога што су Западни медији покушавали тако упорно да „објасне“, на свој – интересни начин.

На годишњицу тог злочина, за КМ Новине каже да за њега: „Постоји пре и после 16-тог фебруара 2001. године“.

КМ: Како сте доживљавали ситуацију на Косову и Метохији до тог дана?

К. Каш: Пре овог датума, био сам у режиму некакавог НАТО мисионара за слободу говора, демократије и људских права. Био сам убеђен да смо урадили праву ствар што смо ушли ​​у рат против Југославије. Када сам видео остатке аутобуса и лешева, почео сам да размишљам. Помислио сам у себи да је оно што смо урадили било потпуно погрешно, али нисам ништа рекао јавно.

Фото: Кристијан Каш

 Деловање Кристијана Каша, од дана када се догодио терористички напад на аутобус код Ливадица који је превозио Србе на Задушнице, у потпуности је преусмерено. Почео је да ради на бележењу и ширем расветљавању узрока напада. Изучио је много докумената који су се уопштено односили на сукоб и касније НАТО агресију на Србију, интервјуисао је многе званичнике као и жртве напада из несрећног аутобуса. Из интервјуа са једном од путница тог аутобуса, записао је:

„Ноћ пре напада Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. По плану, није требала да се нађе у првом (нападнутом) аутобусу али је возач био нестрпљив после паузе да што пре крену. Нешто касније платио је највећу цену за своје нестрпљење“.

Кристијан се више не сећа зашто је тог дана био у Приштини али је то био дан који никада неће заборавити. Да је, као и обично, био у својој бази у Косовом Пољу, сигурно да не би отишао на место догађаја. Тада је био у друштву својих колега који су радили за медијску службу при главном штабу КФОР-а. Када им је јављено да се догодио напад на аутобус са српским цивилима код административне линије близу Подујева, адреналин је скочио и почеле су припреме за одлазак на место догађаја. Проверио је да ли је са собом понео сву потребну опрему и да ли је исправна. Фотографије које је тамо снимио, спадају у најкоришћеније приликом помињања овог догађаја.

„Овакав дан је био онај за који сам живео као новинар и био сам узбуђен што се коначно десила нека акција“, присећа се Кристијан. На место злочина је стигао око сат и по времена нако што се одиграо напад. Трагови напада су још увек били толико свежи да се крв сливала са аутобуса.

Фото: Кристијан Каш

 „Не могу да заборавим то што сам видео… делови тела, крв, извијени комади метала. Нећу заборавити ни мирис горива и запљених гума, делове аутобуса који су били ту после експлозије. Ово је био дан када сам заиста почео да се бојим страхота рата и одговорности коју НАТО има за хаос“. Тог тренутка почело је његово преиспитивање учешћа његове земље, заједно са 18 других, у рату који је НАТО повео против Србије преузимајући пуну одговорност за безбедност пошто српској полицији и војсци није било дозвољено присуство после окупације.

Како није био крив за овај терористички акт, нити војни учесник НАТО снага (као официр за медије радио је у цивилном сектору) читав догађај је посматрао „споља“.

КМ: Какве утиске носите данас са собом и шта је то променило у Вама, и као војнику и као човеку?

К. Каш: Тај дан је потпуно променио моје посматрање сукоба (на КиМ) и то је разлог што ћу се кандидовати за норвешки парламента 2017. године.

КМ: Можете ли да нам објасните везу између тог напада и Вашег учешћа у норвешком парламенту?

К. Каш: У парламенту ћу бити конзервативни мировни посланик са реалним погледом на ислам и миграцију. Конзервативан јер мислим да у Норвешкој треба да се вратимо нашим, мировни јер морамо размислити веома, веома пажљиво пре него што кренемо у рат. И ми морамо схватити да је исламска миграција у Европу велики изазов за читав континент.


Кристијан испред зграде Генералштаба бомбардованог 1999. гоине. Фото: Бошко Карановић / Пресс

Прошло је неколико година док ово за Кристијана није постало лично. Планирао је да ради професионално свој новинарски посао али је „прошлост постала сувише блиска“ када се, фебруара 2011., у колективном центру срео са Србима избеглим са Косова и Метохије 1999. Схватио је да НАТО агресија није била никаква ослободилачка мисија већ директни кривац за њихову патњу. Своја осећања, непосредно и конкретно сажео је у књизи „Остаци аутобуса“.

„Када сам био сам у свом стану у Београду, поповратка из избегличког кампа где су сестреМасловарић биле смештене, почео сам да осећамтешку личну одговорност и кривицу. Плакао сам идоживљавао посттрауматске реакције. Није било каода се мој живот срушио, али је то био сигнал за мене да се покренем и учиним нешто. Дуго времена самимао осећај колективне одговорности што нисмо били у стању да заштитимо неалбанце на Косову али је сусрет са сестрама Масловарић чинио да то буде више лично. То је било нешто за шта је моја владабила директно одговорна.

Резултат је књига коју држите у руци сада“.

То је уједно и једина књига и сведочанство о злочину којег је Запад прибојавајући се за себе, изазвао у другим деловима света.

КМ: После тога сте отворено стали на страну српског народа. Знали сте да то не може да Вам донесе никакву корист већ само невоље и прогон. Шта Вас је учинило одлучним и јаким да у томе истрајете?

К. Каш: О томе сам написао готово све што сам имао у књизи која је у припреми. Између осталог, као што сам већ више пута поновио, као бивши НАТО официр, користим сваку прилику у српским медијима да се извиним српском народу што нисам био у могућности да га заштитим као ни остале мањине на Косову и Метохији.

Кристијан на барикадама на северу Косова и Метохије, са српским народом

Седам година касније, једини терориста који је ухваћен и осуђен за тај злочин пред међународним судом, Фљорим Ејупи, захваљујући америчкој подршци налази се на слободи. Опет, захваљујући Америчкој влади и њиховим европским савезницима, уместо да терористи буду елиминасани они готово на исти дан 2008. године бивају награђени за своја злодела добијањем „независности“ и насилним отимањем Косова и Метохије.

Из мог угла, направили смо две главне грешке као мисија КФОР:

1.Требали смо уведемо ванредно стање од првог дана када смо дошли на Косово 12. јуна 1999. Тада не би било никакве сумње да смо ми надлежни. Свако ухваћен по мраку би требао бити ухапшен и смештен у камп около на недељу или две, без обзира да ли је Србин, Албанац или нешто друго. Били смо сувише заузети играјући улогу ослободиоца Албанаца.

2.Понели смо се превише кукавички када смо дозволили да се „ОВК“ (УЋК) трансформише у „Косовски заштитни корпус“, а касније Косовску полицијску службу августа 1999. Тако су криминалци из УЋК  легитимно ушли у владајуће структуре на Косову. Српска влада је истакла ово веома добро у Белој књизи о организованом криминалу и тероризму на Косову и Метохији. Међу официрима у КФОР-у, било је много оних којима се ово није свиђало али смо начинили овакав избор како би смо сопствене снаге заштитили од напада екстремиста из шиптарских редова.

Из књиге Кристијана Каша „Остаци аутобуса“

Свако безакоње и надмоћ у сили могу изгледати као довољно чврсто и трајно решење, па тако и окупација јужне српске покрајине. Али, у суштини, томе увек дође крај, исто тако спектакуларно као што се и појавило, нестаће „независно Косово“ пред теретом невине крви коју је пролило.

Аутор: Иван Максимовић


Припремиле: КМ Новине
3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ