У тренутку када будете читали овај текст биће у току или при крају нова („одлучујућа“, „најтежа“, „историјска“ итд.) рунда бриселских преговора између Александра Вучића и његовог косовског колеге Исе Мустафе.

Мало ко се још сећа како су са истом или сличном драматиком пре нешто више од две године најављивани састанци („одлучујући“, „најтежи“, „историјски“) Дачића и Вучића са Хашимом Тачијем, који су резултирали тзв. Бриселским споразумом, мучним изборима на северу КиМ у организацији приштинских власти и „деблокадом“, односно „убрзањем српских евроинтеграција“.

Сећате ли се тих драматичних и фарсичних извештаја? Како се напорно преговарало, сатима без воде, хране и одмора, и тога како је наш (вице)премијер у брк скресао Тачију, а он заћутао као миш. Човек не може а да се не запита – па, шта су то тада тако драматично преговарали и договарали када испада да је скоро све још отворено, сем што су Срби натерани да изађу на косовске изборе и што је држава Србија у међувремену повукла и укинула низ својих институција са севера покрајине?

Кажу, Србија је испунила своје обавезе из Бриселског споразума, али Приштина није испунила своје. То јест, своју једну једину обавезу – формирање „заједнице/асоцијације српских општина“. (Мада је и тај један једини, назови, уступак којим су Вучић, Вулин, Дрецун и СНС-ови аналитички трубадури неуморно махали у време потписивања бриселске капитулације увелико лимитиран чињеницом да у споразуму експлиците пише да ће формирање ове заједнице бити „према законима Косова“.)

Али, чак и ако је та „заједница/асоцијација“ било какав политички резултат и циљ, што онда уопште опет преговарају, што се спремају да Косову дају телефонски број и предају „Газиводе“? Што не кажу да нема нових преговора нити отварања нових тема док се не реализује макар та једна ствар која, бар начелно, треба да иде у прилог Србима на КиМ?

Али ништа од тога. Опет се најављује неки драматичан бриселски састанак, опет се маше са неким списком (не)постојећих немачких услова и опет се чека Викторија Нуланд.  И опет, са „стрепњом дубљом од наде“, очекујемо канцеларку Ангелу Меркел.

Шта нас/га чека у Бриселу? Шта ће бити са изручењем Насера Орића? Хоће ли Вучић ићи у Сребреницу? Шта му/нам доноси Ангела Меркел? Читава медијска сцена, са све отужном свитом режимских квази-патриота, узковитлала се да премијеру направи својеврсни и превентивни алиби пред „болне“ потезе и искушења која га очекују.

„Јао, види шта му-нам раде?!“ При чему се, индикативно, између тог „му“ и „нам“ готово ставља знак једнакости. То јест, премијерове муке, дилеме и искушења се представљају као наша сопствена и општа мука. Готово да такве персонализације политичког живота није било ни у оно једнопартијско, Брозово време, мада свакако постоје одређене сличности са давнашњим слоганом „Тито-народ-партија“. Да не помињемо и неке друге могуће асоцијације на тему „један народ, један вођа“.

На делу је својеврсна неуротизација јавности и емотивизација политичког дискурса. Као да ништа не постоји – сем Премијера и неких неидентификованих, мрачних сила које покушавају да му смрсе конце и покваре срећу. А при томе се, без свести колико је то противречно и парадоксално, непрестано наглашава како влада, односно премијер, ниже све саме спољнополитичке успехе (о оним економским да и не говоримо), да нас „сви цене“ и да је Србија „фактор стабилности у региону“.

Верујем да је Вучићу тешко. Тешко је испунити разнородна обећања која су по свему судећи дата да би му било дато да преузме власт. Тешко је сачувати образ и одржати висок рејтинг, а истовременоиспунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд. То је проблем пред којим су се, пре или касније, у овом или оном облику, нашли сви Вучићеви и Николићеви претходници, од Милошевића, па до Ђинђића, Коштунице и Тадића. При чему тадашње радикалске перјанице углавном нису имале много разумевања за ту невољу и трудиле су се да по сваку цену досоле и загорчају муку тадашњим властима.

Још су свежа сећања на њихов радикализам – па и онда када су већ постали напредњаци. Како су само патриотски грмели против „Боркових“ преговора са Едитом Тахири и бескомпромисно се борили против продаје „Телекома“, чак претили да ће се опасати експлозивом да спрече тај економски злочин.

Постоје тренуци када је у питању сам опстанак нације, државе и народа – тако је, на пример, било 1914., 1941., па и 1999. – када је заиста неопходно заборавити на политичке размирице и подржати чак и оне са којима се дубоко не слажете. Али мора да се зна за шта је то подршка и против чега. У противном, позив на национално јединство, попут овог актуелног, Вучићевог, није ништа друго до позив на саучесништво у удруженом капитулантском и издајничком подухвату.

А можда би, уочи бриселских и осталих јунско-јулских искушења, премијер и читава српска политичка елита за пример и узор могли узети младу фудбалску репрезентацију Србије, њихову слогу, ентузијазам, борбеност и патриотизам.

Наравно да су то различите ствари, наравно да је „лопта округла“ и наравно да се неки од продужетака које су „орлићи“ одиграли на светском првенству могао завршити другачије и мање трумфално. Када се борите, у томе можете успети или не успети. Али поента је да без борбе, труда, самопоштовања и елементарне вере у себе – успеха нема и засигурно неће бити. И то важи подједнако, како у спорту, тако и у политици и животу.

Србији данас, више чак и од пара и савезника, недостаје управо мало те вере у себе, храбрости и жеље за отпором. А управо та жеља и та вера јесу оно што разликује роба од слободног човека и покорну колонију од слободног народа.

Ђорђе Вукадиновић / НСПМ

www.vaseljenska.com/misljenja/kvislinska-je-tuga-pregolema/

Прочитај без интернета:
5 гласовa