Или можда „Сасвим природно“? У неким бољим временима била је и она емисија „Тражили сте, гледајте“ која својим насловом јасно објашњава због чега је овај кишни октобар врео и скоро без ваздуха. Нама је просто у генетском коду да тражимо и добијемо баш оно што нисмо желели. Тако је и са тзв. Косовом и његовим сигурним пријемом у UNESCO, а убрзо и у УН. Тако је и са нашим мостом на води јер ми не терамо инат другима, већ себи. Ми себе убедимо да нам је добро и у стању смо да највеће поразе квалификујемо као победе. „5:0!!!“ Можда је тај концепт и добар, али у Монголији, или на некој другој Планети (без жеље да вређам географске пределе, фигуративно само).

А овде ће нам деца причати о нашим победама када нас једном у годину дана посете у старачком дому. Искрено, нисмо заслужили ни да сачекамо крај у њиховој близини. Да вратимо календар мало уназад, ко зна, можда би се тако, макар у мојим сновима, дозвали памети па научили како се игра у намештеној утакмици.

На самом почетку те утакмице, већ по звиждуку судије, нисмо приметили његов цинички и навијачки осмех. Тај судија, ЊЕГОВ проверени пријатељ из крајева у којима Сунце залази, вековима уназад – игра само своју утакмицу, док наши слуђени навијачи машу заставама Србије, верујући у моћ и углед нашег селектора. У старту грешка у корацима.

Прва казна била је та што су се бриселски преговори водили под окриљем ЕУ а не УН. Хаотична али предвидљива утакмица се наставила када су наш селектор и његов стручни тим, без икаквих најава, прихватити пакет мера и уступака под изговором да је то за наше боље сутра. Изградисмо границе, затрпасмо алтернативне путеве, угасисмо полицију, цивилну заштиту, увели неко привремено веће, угасили Скупштине Општина и довели људе који морају да на полувремену облаче и неки други дрес. Наметнути косовски избори су доказали да са нама може да се игра до краја. Сулудо убеђивање како један прелепљени стикер може да буде неутралан, довео нас је до тога да прихватамо све оно што он прекрива. Али публика је мислила да је то за наше добро и да ћемо победити. Проблем је ипак у томе што је та публика била малобројна и лаковерна.

Утакмица се не игра за стручни штаб и госте на стадиону, већ за све оне који резултат чекају ван тих зидина, као ми ово данашње краткотрајно Сунце после упорне кише. Ми смо утакмицу започели положивши заклетву супарничкој екипи уз обећање да ће бити ферплеј и да ћемо играти по њиховим правилима и још победити. За то време наш западни судија и велики пријатељ не може својим очима да верује колико смо спремни на сарадњу, па самим тим припрема и нови пакет – за нас корисних уступака, у виду обећања отварања неких поглавља али чим испунимо за њега најзначајнији 35. пакет.

Гле лудила, стручни штаб, уз скупоцен савет једног гласа разума из једне кишно-магловите острвске земље, одлучује да докажемо како ми све можемо. Играмо на пробушену карту српског ината.

Када саберемо све наше потезе, стратегију напада и одбране, замене играча (којих је свакако било због замора матерјала и опасности да почну сами себи да се смеју), дошли смо до тога да нам наш судија и сви наши сада већ доказани пријатељи изгласају да све оно што смо вековима чували, сада препустимо неком ко је у стању да за само пар дана то претвори у прах. Јер ми имамо важнија посла од чувања наше историје, која свакако мора да се измени, као и наша свест, како већ рече селектор.

Да ли је неко рекао да смо ми избачени из UNESCO-а са дела своје територије?! То је једина истина.

А сада орук, у нову локалну радну акцију. Кад затворимо причу о UNESCO и кад се заврши преименовање Цркве, затварајмо оно што се назива главном улицом града. Отварајмо мост на води за који тврдимо да ће бити шеталиште, док са друге стране тврде да ће бити отворен за саобраћај. А ми знамо да ће по функцији тај мост бити практично једносмеран и то правцем југ – север.

А сада орук, у нову локалну радну акцију. Кад затворимо причу о UNESCO и кад се заврши преименовање Цркве, затварајмо оно што се назива главном улицом града, може и оно што назваше митровичким Кнезом – трг Цара Лазара. Сетих се да су, зарад уклањања две бетонске жардињере са моста прекопали улицу, означивши почетак радова на изградњи фантомског трга.

Испунимо онај пакет број 35 са све амандманом који је познат још од пре четири године. За наше добро паметно је да се школе и болнице интегришу у ову нову, млађану и демократску државу.

Наши преци су се кретали за овцама када би у њиховом месту нестало школе, болнице и Цркве. Сад се крећу само овце.

Нашем мазохизму нема краја. Удри олујо!

————

Љубиша Зубац: Сасвим пријатељски – 5:0 и у офсајду

KoSSev, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2015/10/24/љубиша-зубац-сасвим-пријатељски-50-и-у-о/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ