Софија Лелић

Читајући текстове о инаугурацији Вучића, подстакнута личним анимозитетом према лику и делу АВ, запитала сам се шта ја, као просечан грађанин, очекујем од председника Србије? И зашто не могу да се отргнем утиску да ми Срби живимо неки психолошки трилер у режији АВ и СНС следбеника? И зашто мислим да је Вучић огрезао у лажи и да је од својих лажи направио фикцију, која за њега и његове следбенике постаје истина а за грађане Србије национално оптерећење и издаја?

Шта очекујем од личности председника Србије?

Најпре, адекватно понашање које почива на традицији националне одговорности и правилима дејствовања који извиру из темеља друштвених вредности као што су разумевање, толеранција, љубазност и здрав разум а затим, и особине доброг менаџера што значи да буде енергичан, храбар и без страха од ризика, интелигентан са способношћу покретања нације ка бољитку, да показује иницијативу и има способност комуникације са људима кроз уважавање и поверење у међусобној сарадњи.

Од председника очекујем транспарентност у акцијама и планираним активностима и решеност да прихвати интересе и вољу грађана као императив.

Зашто не волим, не уважавам и не верујем Вучићу?

Ако индолентност према националним интересима, подчињеност страним туторима, уништавање привреде и распродаја Србије, кабадахијско понашање према представницима већине медија, дебилност у обраћању нацији и немогућност вођења дијалога нису довољни подсетимо се догађаја од пре неколико дана када су јавности бачене теме за забаву, у виду хистеричних моралних опсервација политички промискуитетне и аморалне Маје Гојковић, док су предстваници грађана у Скупштини вршили још једну у низу издаја народа кроз изгласавање Закона о потврђивању споразума о потврђивању споразума о оснивању Регионалне канцеларије за сарадњу младих.

И док се народ замајавао моралним мизеријама попут Маје Гојковић, провучена је чињеница да кроз овај пројекат Србија добровољно финасира великоалбанске активности које су усмерене против националних интереса Србије. По речима народне посланице, госпође Марије Јањушевић из Двери, које су ову срамну и антинационалну активност и осудили и обнародовали:

“Након озакоњења Споразума Србија се обавезала да сваке године финансира своје непријатеље. За ту регионалну канцеларију Вучић је у лето 2016. у Паризу потписао споразум а Министарство спорта и омладине још у 2016 у Тирану пребацило 400 000 ЕУР.

Канцеларија ће функционисати по законима канцеларије Албаније, собзиром да је седиште у Тирани, где ће бити запослени албански држављани. Савет канцеларије чине по два представника из сваке „државе“, што значи да ће људи из Србије са младим људима из Албаније и „Косова са звездицом“ треба да сарађују на помирењу и толеранцији. Учешће у трошковима је предвиђено следећим распоредом:

Србија 38,9 % Албанија 17,3% квазидржава Косово 10,2 % Македонија 13,8% БиХ 15,4% Црна Гора 4,4 %.“

Из изјаве госпође Јањушевић сазнајемо и да се „За функцију депозитара признаје Савет министара Албаније. Канцеларија у Тирани ће дакле имати запослене младе Албанце у потпуно опремљеним просторијама, са свом припадајућом техничком и софтверском опремом – о трошку грађана Србије.“

Неколико дана пре усвајања овог срамног закона, представници владајуће партије су, на сва звона ламентирали на тему сумње у поштење и потребу за помоћи у лечењу грађана Србије преко хуманитарних акција.

Некако истовремено се у Београду одржава филмски фестивал „Мирдита, добар дан“ у режији Наташе Кандић која промовише „албанску уметност са Косова у Београду“ а, у стварности, у срцу Београда најбруталније вређа српске жртве на Косову и све грађане Србије. Кроз активности Иницијативе младих за људска права, у Београду је, као начин „културног дијалога“ по Наташи Кандић и младим „иницијаторима”, изведен и перформанс који асоцира на силовање Албанке од стране српског војника(????? ) који је прекинут песмама о Косову приликом уласка у салу чланова Српског сабора Заветници. Песмама против лажи и великошиптарске пропаганде двадесет метара од зида плача са сликама и именима жртава тих истих Шиптара.

Уз Заветнике, и група младих патриота извела је перформанс под фантомкама. У мајицама са ознаком УЧК (терористичка организација ослободилачке војске Косова) поставили су, испред Дома Омладине где се “фестивал” одржава, штандове на којима су представљене активности Шиптара на Косову, па је тако на једном штанду била „Дрога на велико” (лажна) на другом „Оружје на велико” (лажно) на трећем „Половни људски органи” а на четвтром штанду… Све у циљу представљања неких шиптарских реалности и исправљања поступака издајничке владе Србије.

И кад споменух фантомке морам да приметим да је фантомка у Србији доживела развојни пут од симбола самовоље и насилног рушења до симбола отпора националној издаји и терору диктаторског режима.

У прилог наведеном иду и недавни снимци на интернету момака у фантомкама који кроз песму шаљу поруке АВу „Полудео човек скроз, каже да је нови Броз“… а у рефрену онако пионирски сложно настављау „Друже АВ љубичице бела, оставља те омладина цела. Оставља те и старо и младо…“

Било би још много тога што бих могла навести у корист закључка да се АВић не уклапа у моју представу о председнику државе.

Хоћу педседника на понос и дику нације а не “Друже Александре Вучићу, коме се кунемо, поред тебе ћемо да скренемо….“

www.koreni.rs/magla-svuda-magla-oko-nas/

Прочитај без интернета:
10 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ