Након што градови Призрен и Пећ 4. јуна 1455. падају под турску власт, Турци су завладали Метохијом и тако ће остати све до 1912.
Турске власти почињу одмах да заснивају феудални поредак и уводе своју администрацију. Уместо традиционалне српске поделе на жупе уводе санџаке и нахије као основне  административно територијалне јединице.

Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чији ће градови бити пописани 1485. Од 1570. Призрен постаје седиште санџака и у њему ће Турци пописе обавити 1571. и 1591. године.
У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чије ће седиште бити у Призрену, Пећи и већим насељима – Хочи и Долцима.
Ови пописи пружили су значајне податке како о називима насеља, структури привреде, пореским обавезама, личним именима, патронимима сваког уписаног становника, тако и о називима планина, река, црквама и манастирима.

Из ових пописа јасно је да је, осим у неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и  Влаха, становништво ових крајева чинила апсолутна српска етничка већина.
Према писаним изворима, Косово и Метохија били су у XIII, XIV, XV и XVI веку најхомогеније области српске државе.

Продор албанских племена у Метохију неодвојив је од османлијских освајања ових предела и не може се потврдити пре краја XVII века.
Извештаји католичких визитатора  сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила на обалама Црног и Белог Дрима.

Апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици,  у септембру 1610. ушао је у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим.  На путу од Призрена ка Косову, Бици бележи да је „пролазио кроз лепу долину пуну шизматичких насеља“ (т.ј. српских православних села).

И остали историјски извори сведоче да је на простору Метохије и Косова живело преко 90% српског становништва.

Када су Аустријанци кренули на Турке, многи Срби су се продружили аустријским трупама. О томе сведочи и писмо патријарха Арсенија III аустријском цару, у коме каже да је са собом  довео „30 000 извежбаних војника“.
Партијарх се са овом војском придружио аутријском заповеднику Пиколоминију.  Овај победнички подухват, на несрећу а уз помоћ превртљивих Албанаца, бива осујећен.
1690. године Турци побеђују аустријску војску и приморавају је на повлачење све до Саве и Дунава.
На тек освојеним територијама (говоримо о 1690. години), Турци, Татари и Албанци су читава три месеца убијали, жарили, палили и касапили српску рају, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину  Турци смештају да ту зимују своје верне Албанце.
Остало је забележено да су Татари своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и – држали своје коње.
Срби су масовно учествовали и у аустријском походу 1737.   У међувремену,  турске власти  су систематски насељавале ова подручја поузданим и послушним албанским муслиманским живљем.
Овај живаљ ће имати велику улогу у гушењу свих каснијих српских буна и устанака.
Од 1737. до 1878.Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. 

Средином XVIII  века било их је око 400 000. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. забележено је око 250 српских села. 
Између српских устанака и сеоба, Албанци су насељавањем померили своје етничке границе 200 км дубоко на српско тло.
Тај процес био је праћен истовременим прогоном и протеривањем Срба и њиховом присилном исламизацијом.
Како је забележено, „Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака, били су основно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна, него и прогањању других хришћанских народа – Грка и Јермена“.

Албанци у саставу турске војске су пуних девет година ратовали против српских устаника  (1804 – 1813). Били су предвођени својим пашама: Нуман – пашом Махмутбеговићем пећким, Махмут – пашом Ротул/овићем призренским, Бећир – пашом ђаковачким и Малићи – пашом Ђинићем приштинским.
Већ у првим данима војевања српских устаника у две битке код Баточине, 24. и 26. марта 1804, слабо наоружани Срби су сатрли турску посаду од око 400 војника.
Међу убијенима налазиле су се и бимбаше башибозлучких одреда, Хусеин Ганић и Јусуф ага Климентић.
Турска војска састављена од Албанаца учествовала је у турској  одбрани Пријепоља и Нове Вароши од Карађорђевих устаника.
Пећки Нуман паша Махмудбеговић поражен је од устаника у битки на Суводолу 1809, на Коштан – пољу и Сјеници. Аустријски извори наводе да је тада погинуло 4000 његових  Албанаца, а да се он, рањен, повукао са остацима војске у Пећ.
У бојевима код Рожаја били су поражени Бећир – паша ђаковички и Аљи Призренац. Њихова имена наводи и Вук Караџић.

Турски Хуршид – паша тада је од  глава српских ратника сазидао злогласну Ћеле кулу. У 57 редова узидане су 952 српске главе са главом Стевана Синђелића у средини.  Милан Ивановић, аутор до сада најбоље и најсвеобухватније монографије МЕТОХИЈА, наводи занимљив податак:
„У битки на Каменици 1809. на страни Турака учествовало је 2500 Албанаца, добровољаца из Дренице у турској војсци приштинског Малићи паше.
Сви су изгинули“.

И наредне, 1810. године Албанци су са турском војском Хуршид паше били потучени на Варваринском пољу, где су их српски устаници, предвођени славним Јованом Курсулом, потукли до ногу.

Призренски Махмуд – паша Ротул/овић са својим Арбанасима учествовао је у походу на Смедерево 1813. Са тамошње цркве скинуо је три звоника и однео их у Призрен. На првом звону које је поставио на Сахат кули призренске тврђаве, стајао је натпис: ,,Приложио Георгије Петровић, комендант из вароши Смедерева 1808.“
Друго звоно, без натписа, Махмуд паша поклонио је сахат кули код џамије у селу Мамуши код Призрена, и ту је овај Албанац поставио натпис у хронограму: ,,Махмуд паша задобио је плен… и учинио добро дело за Мамушу.“ Треће звоно поставио је на сахат кули у Ораховцу. Поред звона, Махмуд паша донео је и четири заплењена топа. На два већа топа био је натпис: „Вожд Карађорђе Петровић“.

„Поред заплењених топова и звона, Махмуд паша је довео и 30 српских робиња и огроман број српске деце која су продавана на тргу у Призрену и Скопљу.“

О страдању српског народа у походима турско – албанске војске и сам Махмуд паша Ротул, у натпису на сахат кули у Призрену између осталог, у хвалоспеву о својим делима, казује: „Развио је заставу против Срба, безброј српских неверника посекли су сабљама, њихове породице заробили и имања им запленили… и запленио је у Смедереву изврсно звоно“.

Одрешене руке за злочин: Косово Поље 1911, Арбанаси свечано дочекују султана Мехмеда V

И Вук Стефановић Караџић описивао је учешће Албанаца у рату против не само српских устаника, већ уопште против српског становништва 1804–1813. и њихово оргијање на подручју овчарско кабларских манастира:
„Једанпут се дигне једна иљада Арнаута те изађу у Овчар и ударе на српске збегове, много робље поробе и људе побију… робље побегне пред Арнаутима низ Овчар и Мораву… Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток те дође на Мораву и не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву и које год није знало пливати подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке и девојке а и Арнауте који су за девојкама скакали у воду да би их похватали.
Од неколико робова који су се овде у виру подавили, рибари су саранили на брегу поред Преображења. Остале које је однела брзица сарањивани су где је које ватано.“

Принцеза Олга у српској ношњи из Метохије, Призрен

Историографске чињенице потврђују да су до средине XIX века Срби у Метохији представљали већину, коју губе у време Кримског рата, у другој половини XIX века.
Ситуација се знатно погоршала током српско–турских ратова 1876, добрим делом и због делатности Призренске лиге. Године 1878, албански главари и хоџе, уз отворену подршку Аустрије и дискретну потпору Енглеске, као и уз подстицај Турске, оснивају Призренску лигу која је требало да обухвати део Црне Горе, јужни део Србије, западни део Старе Србије и северни део Грчке. Тада је предузето све да се Срби масовно иселе.
Забележено је да их је 1894. године остало само 133 000 српских душа.

Јован Цвијић забележио је да је „између 1876. и 1912. са Косова и Метохије избегло 150.000 Срба“.

За време владавине паша (1808–1899) настаје доба анархије и неограничене, не само турске, већ и албанске власти. Сваки мухамеданац могао је, ако је хтео, убити ма ког Србина „а да му ништа не буде, само ако је побегао под заштиту било које муслиманске богомоље, џамије или текије“. ( Д. Батаковић, Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Чигоја, Београд)

Јован Цвијић у делу Антропогеографски и етнографски списи  бележи да су:
„… Турске паше и бегови, већином арбанашког порекла, окупљали су своју војску, пљачкали су и дозвољавали пљачку албанским племенима која су силазила са брда у Метохију. Срби су добили два господара, Турке и Арбанасе, којима су морали плаћати намете, издржавати војске, а истовремено без икаквих права и заштите. Турска је била неспособна и незаинтересована да обезбеди личну и имовинску безбедност Србима. Анархично арбанашко друштво живело је у фисовима, а регулативне норме биле су беса и крвна освета“.

Виктор Берар (1864–1931), француски класични филолог и историчар, пише о Метохији и Косову:
„Арбанаси  у овој словенској земљи играју исту улогу као и Курди у јерменским крајевима. Арбанаси ће за ма каква своја недела увек остати некажњени. Њихове утврђене камене куле су јазбине са низом пушкарница у поткровљу, из којих силазе у равницу, убијају, силују или се задовољавају отмицом и пљачком.“

Српски конзул у Приштини Светислав С. Симић извештава владу:
„Положај Срба није нимало бољи од оног у коме су се 1894–1896. нашли Јермени у Малој Азији.“

„У покољу Јермена учествовало је 10.000 Албанаца добровољаца. Управо захваљујући Албанцима, турске трупе продрле су дубоко у Тесалију пљачкајући грчка села.“ (Д. Батаковић, ibid)

„Албанци су 1821. нападали наш манастир Хиландар на Атосу и опљачкали његова имања, не хајући за истину да се у манастиру Хиландар налазе и гробови албанског “dux“-a Репоша, брата Скендер беговог и монаха Јоакима, по многим изворима оца Репошевог и Скендербеговог.“ (М. Живојиновић Властелинство манастира Хиландара, Зборник Хиландар, САНУ, 1998)

Албанци су, јуна месеца 1890. убили Луку Мартиновића, првог српског конзула у Приштини, а 1903. године и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербину.

Други српски конзул у Приштини и наследник Луке Маринковића, Тодор Станковић, записао је 1897. у свом путопису:
„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега што је почињено у скорије време Србима на Косову.“
Он се приликом обиласка српских села срео са кулучарима Србима који су сами вукли пуна кола камења и шљунка за оправку путева на којима раде већ двадесет дана.
„Арбанаси захтевају да им Срби сређују летину, опраљају стаје, ограђују дворишта зидовима, плотовима и трњем и врше свакодневне послове. Остављање куршума на кућни праг српске куће представља опомену њеним власницима да напусте кућу и имање и препусте је Арнаутима, а у случају отпора убијани су сви мушки чланови породице, док су девојчице и девојке одвођене у робље и турчене.“
„Ово потоње сматрало се двоструким чином јунаштва: стицао се углед међу Турцима, а превођење Срба у ислам  било  је ‘богоугодно дело прорoку Мухамеду.“ (Батаковић Д,  ibid)
„Поједине албанске поглавице и разбојничке вође слале су чете својих  разбојника да ноћу упадају у српска села, стварају пуцњима и урлицима пометњу испуњену ужасом, подмећу под кровове ватру, убијају, одводе робље и одгоне стоку, сено, кошнице, одело и постељину, тепсије и котлове, па чак и кућне вериге са огњишта.“

Учени игуман манастира Дечани, Серафим Ристић, жали се 1857/58. године Порти:
„Нема куће хрстијанске која није опљачкана; нема села, нема града, нема цркве ни монастира који нису процвилели од зулума.“

Конзул Тодор П. Станковић је израчунао да су „Арбанаси у Пећкој нахији зулумом истерали више од три четвртине тамошњег српског живља.“ (Батаковић, ibid)

Осим ових сведочанстава, постоји и сачувани Протокол писама Општине пећке из 1870–1880.  у ком се налази незамислив ужас кроз који су тамошњи Срби пролазили, између осталог убијање српске деце отете са груди мајки.  Озлоглашени арбанашки убица који је ‘изумео’ овај злочин, Суљ паша из Истинића, отргао је дете српској мајци у селу Злокућани код Клине и изгазио га ногама и шутирао цокулама на смрт.
Мајци из села Леочине отели су дете из колевке и бацили га у ватру. У селу Пограђе Арбанас – католик заклао је из чистог мира двоје српске деце. У селу Ковраге убили су оца и сина Јовановиће који су бранили ћерку, односно сестру од Арнаута.
У Пећи каменују српске поворке и носила покојника на путу до градског гробља Ђеновије.“
(Ристић, Серафим ,,Плач Старе Србије, репринт: Нови свет, Приштина 1998; Јован Пејин, Петровић Милић: Протокол писама Општине пећке 1870–1880, репринт Јединство, Приштина, 1992).

……

Извори:
Највећим делом изванредна монографија Милана Ивановића
МЕТОХИЈА у издању Прометеја и Службеног Гласника 2013.
Задужбине Косова и Метохије, група аутора
Дреница, друга српска Света гора, Татомир Вукановић
Плач Старе Србије, Ристић Серафим, репринт Нови свет, Приштина 1998.
Протокол писама општине пећке 1870 – 1880, Јединство, Приштина 1992.
Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Батаковић Душан, Чигоја, Београд 2006.

ИЗВОР: kishad.wordpress.com

 

17.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

8 гласовa