Предраг Васиљевић

Важно је да радимо на себи. Да схватимо већ једном да је за нашу европску перспективу, односно, за нас саме, најбоље да доживимо катарзу и да коначно престанемо да постојимо. Као људи.

Није страшно што је 90 одсто надгробних споменика Срба демолирано у јужном делу Косовске Митровице, па наши сународници са севера Косова нису могли ни свеће да запале очевима, браћи, мајкама, сестрама, деци, данас, на Духовске задушнице.

Страшно је што је Милош Стојковић, председник Коалиције расељених, у петак, усред Центра за културну деконтаминацију у Београду викнуо: „Косово је Србија! Извините ми се што сам протеран са своје земље“, и тако прекинуо промоцију књиге Атифете Јахјаге, бивше председнице Косова.

Није страшно што бивши председник Србије Томислав Николић није могао уочи Божића да запали бадњак са Србима у Грачаници, јер му је Приштина забранила улаз у јужну покрајину сопствене државе.

Страшно је што Јахјага није дошла у Београд, да представи нову књигу знатижељним читаоцима на фестивалу „Мирдита“, иако није ни покушала да пређе административну линију и да стигне у српску престоницу.

Није страшно што ниједан српски званичник, ниједна српска невладина организација, ниједан покрет, новинар, истраживач, историчар из Београда, никада нису у Приштини могли да изнесу чињенице о злочинима Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија и терориста из ОВК.

Страшно је што је група Срба ове недеље прекинула косовски „уметнички“ перформанс у Дому омладине у Београду, који је симболично представљао силовање Албанке од стране војника (а знамо на чијег војника мисле).

Није страшно кад Албанци 3. априла у селу Драгољевац, у општини Исток на КиМ, спрже и попљачкују сав грађевински материјал за зидање кућа породицама Срба који су пожелели да се врате на своју земљу.

Страшно је кад, у четвртак, група младих људи пластичним пиштољима на воду испред београдског Дома омладине, попрска организаторе фестивала „Мирдита, добар дан“ из Иницијативе младих за људска права.

Није страшно кад Срби у Великој Хочи, Ораховцу и осталим српским енклавама на Косову и Метохији готово две деценије живе у јединим гетоима у Европи, окружени бодљикавим жицама и питомим погледима албанских екстремиста.

Страшно је кад Наташа Кандић и лепо обучена београдска публика не могу на миру да гледају уметничке поставке креативаца из Приштине, јер је сала окружена Србима који би да траже неку правду.

Није страшно кад Приштина атакује да отме сву културну баштину Србије на Косову и Метохији, укључујући и колевку српске цркве, државе и нације — Пећку патријаршију, Велике Дечане, Грачаницу…

Страшно је кад албански уметници не могу ту културну филозофију, мирно и без гласова протеста, да промовишу више дана усред Београда, већ морају да се штрецају на сваки повик демонстраната и да читају транспаренте о злочинима ОВК.

Могли бисмо да набрајамо у недоглед.

Али и већ по овим примерима може прецизно и темељно да се научи лекција — шта је страшно, а шта није страшно. Шта је цивилизовано, а шта варваризам. Шта је модерно европски, а шта примитивно балкански. Шта је будућност, а шта прошлост.

Значи, морамо да прихватимо сорошевско-рокфелеровску реалност и да, ако све ово схватимо, пети јубиларни фестивал „Мирдита“ идуће године организујемо у Београдској арени, а кад се још више опаметимо, десети би 2023. године могао да буде и на крцатој Маракани. А да, истовремено, све учинимо да Срби са Косова нестану.

Само је важно да радимо на себи. На свом непрекидном прогресу.

Да схватимо већ једном да је за нашу европску перспективу, односно, за нас саме, најбоље да доживимо катарзу и да коначно престанемо да постојимо.

Као људи.

www.рс.спутникнеwс.цом

www.koreni.rs/mirdita-2023-na-krcatoj-marakani-kad-se-srbi-opamete/

3 гласa