Жандарм Славиша Матејић је 1998. у заседи ОВК рањен са седам метака, један терориста га је ухватио за косу, подигао му главу и „оверио“ га у врат. Сви су били уверени да је погинуо.
Припадник нишког одреда Жандармерије Славиша Матејић (46) из Сврљига, који је 28. фебруара 1998. у селу Ликошанима на Космету, у заседи ОВК, погођен са седам метака, дочекао је одлазак у пензију.

У нападу на српске полиције тог дана страдала су четворица припадника МУП. Матејић је успео да преживи пуком срећом, а један терориста га је, већ тешко рањеног, „оверио“ метком. После дуготрајног лечења вратио се у службу и радио још 18 година.

Матејић и његови другови нападнути су првог дана оружане побуне на Космету.

– Око 12.30 часова кренули смо у помоћ претходној патроли, која нас је радио-везом позвала у помоћ из Глоговца. Ишли смо „ладом нивом“ сеоским путем кроз Ликошане кад је испред нас стао терориста и почео да пуца.

Уследила је паљба са свих страна, јер су се остали нападачи распоредили око нас у потковицу. Видео сам двојицу мојих колега како падају мртви, трећи је био тешко рањен. Ја сам само осећао утрнулост, нисам ни претпоставио колико сам тешко рањен. Један рањени полицајац је успео да избауља из возила.

Покушао је да се склони. Они су га стигли и „оверили“ у врат. Затим су пришли нашем возилу. Знао сам шта следи. Правио сам се да сам мртав. Пуцали су по једном у мртве колеге, а затим сам осетио како ме неко хвата за косу, подиже ми главу и пуца у мене. Нисам се ни мрднуо кад ме је погодио метак у лопатицу.

Знао сам да сам готов ако схвате да сам још жив. Последње што сам од њих чуо биле су речи на албанском: „Готови су“ – описује страдање Матејић.

Живот, каже, дугује припадницима СAЈ који су из Приштине стигли хеликоптером.

– Aкцијом спасавања руководио је Братислав Дикић. Они су нас извукли, али, нажалост, тада су погинула још два полицајца. Пребачен сам у болницу у Приштини. Три метка сам добио у стомак, један ми је смрвио стопало, рањен сам и у руку и потколеницу, а онај који је требало да буде смртоносан погодио ме је у близини кичме. У Приштини ме је оперисао доктор Томановић, али шансе су ми биле минималне. Тај човек, који је касније киднапован и за кога се ни дан-данас не зна шта је с њим, успео је да ми спасе живот – присећа се Матејић.

Тог 28. фебруара погинули су Мирослав Вујковић (27) и Горан Радојичић (30), који су с Матејићем били у возилу, док је Павле Дамјановић тешко рањен. Милан Јовановић (26) и Радојица Ивановић (28), обојица из Панчева на раду у Општинском МУП у Глоговцу, такође су погинули у борби с терористима.

ОБЕЋAВAЛИ МИ СТAН, AЛ’ НИСAМ ГA ДОБИО
Након тромесечног лечења вратио се на посао у Сврљиг, а Жандармерији се поново придружио 2011.
– Имао сам обећања да ћу добити стан, да ће ми бити обезбеђен посао за жену због свега што сам прошао бранећи домовину. Ништа од тога се није десило. Aли опет сам задовољан што сам успео да дочекам пензију, за разлику од мојих другова који су тог дана остали мртви у Ликошанима – закључује Матејић.

————

КУРИР / СРБИН.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2016/03/06/%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B3%D0%B0-%D1%88%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81a-%D1%81%D0%B5%D0%B4a%D0%BC-%D0%BC%D0%B5%D1%82a%D0%BAa-%D0%BC%D1%80/

3 гласa