Србија из ваздуха: Фото: Панорамио

„Знаш оно кад авион почне да се спушта и припрема на слетање? Е, срце ми прво уздрхти кад видим узорање њиве!“

Неко из масе – Гладан сам!

Знам, рече премијер.

Ко мисли да му тањир стоји у премијеровим рукама, силно се за***’о, тај нити спава нити једе, као што видите, непрекидно ради. Може се, значи.

Неки што статирају у кукурузу, пардон, на митинзима, легитимисаше овог из масе, пази ’вамо – да му не науди неко од осталих статиста који нису гладни, оних који осећају бољитак.

А шта знамо ми који не статирамо по митинзима и који и поред тога, гле чуда, нисмо гладни. А бољитак не осећамо, мало смо отупели.

Земља је у хаосу. Не данас, не „под“ овом владом и не „под“ овим премијером, него и „под“ оном и оном пре ње и биће још ко зна колико, какве год владе да буду. Мислим, како год да се политичари стратешки распореде. Исто нам је.

Земља је осиромашена, покрадена, урнисана, народ убијен у појам. И гладан, јелте.

Чекамо да освану бољи дани, да удамо Србију, али ко, бре, хоће сиромашну, подрпану, поцепану удавачу.

Да вам не набрајам у шта је претворена Србија, видите ваљда.

Ја бих око те глади. Овога за кога се лепо види да није гладан и сличних њему, свих оних које су васпитавали – заврши ту *** школу, како знаш и умеш, да те запослимо негде у државној служби, ништа да не радиш, бог да те види, који чекају ухлебљење код државе. Па да смо Америка, сједињена, не би имало толико места у државној служби колико Срби маштају о томе.

И тема овог поста нису премијер и политика него памет.

Дакле, земља је врло дуго у хаосу. Замислите да сам ја дозволила себи да сам исто толико у хаосу. А не радим нигде, немам то ухлебљење у државној служби.

Једна причица од давнина:
Моја тетка Гоца која живи у Америци, једном ми је, на питање на шта јој прво уздрхти срце кад долази у Србију, рекла:

Знаш оно кад авион почне да се спушта и припрема на слетање? Е, срце ми прво уздрхти кад видим узорање њиве!

Е, видите, браћо и сестре, те њиве у Србији још постоје. Само што већина није узорана него зарасла у коров. Неће нико да обрађује земљу, није фенси, сви би да буду менаџери.

Ако прошетате овом милом, лепом, плодном Србијом, а плодније у региону нема, видећете – полуграђевине, почели нешто да граде са оним – да почнем па ћу да видим. Нису видели ништа;

напуштене фабрике на чијим крововима је израсло дрвеће, не трава, дрвеће;

већ поменуте неузоране њиве.

Испед сваке продавнице бар двојицу, волу реп да ишчупају, који седе на преврнутим гајбама, лочу пиво и ламентирају шта би да се дочепају власти на пет минута.

Једна причица од јуче:

Била на пијаци. Свећом, ко Диоген који је тражио човека, на пијаци не можеш да пронађеш произвођача, сељака, неку од оних бака које су се опасале кецељом која има три џепа, за марамице, новац и кључеве. Нема. Све накупци. За шта год се ухватиш они хвале – поморанџе из Шпаније, краставац из Грчке, парадајз из Италије, ово из Турске и тако редом, јер спрски народ је увек веровао да је све туђе квалитетније и боље него домаће а магови пијачног маркетинга запамтили. Заобилазим их као шугаве.

Сад једна причица из српске свакодневице – дај да се обогатимо али да се не ознојимо.

Једна велика српска компанија сваке године расписује конкурс за субвенцију сиромашним породицама. Ствар иде овако – нико из породице нема оно ухлебљење код државе, радили би нешто да не буду гладни, компанија им да новац, стручну помоћ, саветнике, све да отпочну бизнис. Како сам обавештена, конкуришу са будалаштинама за које мисле да ће се уз помоћ њих брзо обогатити, нико са – производио бих то и то.

Опет једна причица из свакодневице српског сељака који има земљу и стоку:

Српски сељак одлази на спавање након што је одгледао дневник, подигне обрве на све што каже премијер јер то с његовим животом благе везе нема, јер мора да устане пре зоре, обује гумене чизме, зађе међу свињска и кравља говна, почисти, напоји, нахрани, помузе, доручкује, набаци мотику на раме, копа, залива, окопава, плеви, руча, па опет обује гумене чизме, па опет међу она говна, вечера, попије ракијицу и дневник. Није гладан, нема времена да буде.

Причица из свакодневице просечно гладног просечног Србина:

Устане ујутру, дрмне ракију, *** се на јутарњи програм (*** ти се на гужву у саобраћају, ПДВ, поскупљења, порез, малу плату), заузме место у некој градској башти или на оној преврнутој гајби ако није баш у кругу двојке, све зна шта не ваља и шта му фали да би боље живео, оговара родитеље који му у аманет оставише овакву земљу, жену, децу, кума, комшије, пријатеље, поподне обрне исти круг, одгледа Дневник, испљује телевизор и тако годинама. Гладан повремено, има вемена на претек.

Да мрдне гузу неће, да ради нешто сам, опет неће, ем’ мора да ради, ем’ да плаћа порез држави.

Да ли је у Србији лако живети? Није и неће бити док сте живи сви ви који ово читате а можда ни после тога.

Да ли је у остатку света лако живети?

Није!

Неке земље су богатије, неки системи уређенији. То све не значи да би било ко од нас, ако се дочепа неке од тих земаља дивно живео.

У целом свету, уназад ко зна колико, нарочито од како је кренула она криза за коју су наши политичари причали да нас закачити неће, шта ми имамо са остатком света, подстичу приватно предузетништво.

Мотике могу да се купе, само још нису роботизоване.

Ако сте побеснели – ја немам идиличан живот. Немам за много тога, само нисам гладна, није ми то примаран проблем, имам много веће и значајније проблеме са овом државом и свим властима од – до.

О премијеру садашњем и мом животу „под“ њим немам шта да кажем, ништа од њега нисам очекивала па се немам рашта с њим свађати.

А ви који јесте – цркните гладни!

А и ви који радите 12 сати дневно, скоро 30 дана у месецу за 20.000.

О, како је лако све то променити, да нисте тако уплашени, да не пристајете на ту мизерију, све може да се промени, да не очекујете да то уместо вас уради неко други. Увек други.

Ал’ где је Исланд, бокте…

 

извор: www.kmnovine.com/2016/04/nije-gladan-narod.html

Прочитај без интернета:
13 гласa