Кажу, „Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније јер уместо мелема чемером се заливају.

Пише: Лозанка Радоичић
Тридесетог септембарa 2015. почела је осамнаеста година од када је на патролу ВЈ, у рејону карауле Кошаре, отворена минобацачка и митраљеска ватра од стране албанских терориста упадом из Албаније. Убијено је пет војника само зато што су Срби, што су бранили своју земљу. Угасило се пет незаснованих породица.
Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу, на Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.
Мирослав, млађи водник, требао је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.
Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је претходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.
Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.
Владимир, по имену је требало да влада у миру а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.
Док су се приближавали државној граници, нису ни слутили да, од раног јутра, у заседи чека јединица тзв „ОВК“ коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену.
Миладин, Илија и Владимир погинули су у роду Извиђач-диверзант са 19. година живота и 99 дана војног живота… Њихове године живота и дани проведени у војном животу говоре и о томе колико је ондашњој државној и војној врховној команди било до одбране земље… На такве положаје су упућивани после обуке, скраћене, са 5 месеци и 22 дана одлуком ондашњег начелника генералштаба, генерала Перишића од маја 1998. године на 2 месеца и 23 дана.

Убијено је пет војника, пет момака. Све што су оставили за собом је туга и гробови које родитељи ките уместо сватова.

Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости. Имали су једва по деветнаест година, тек изашли из школских клупа.

30-ти септембар је њихова годишњица. Само једна од многих убијених. Али о томе се у Србији не прича. За свима њима остала је само дубока тишина.
Данас су на сцени они који Косово бране причом. На њиховим реверима дуго је писало „Косово је срце Србије“. Оне, који су срца оставили на Косову нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косову, у Метохији.
Не може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том прећути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века.
Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у време Лазе Лазаревића и његове приповетке “Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе“ наше синове. Да они, који за собом нису оставили потомке, кроз тех приче „надживе“ нас, њихове родитеље.
Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?


Извор: КМ Новине
Прочитај без интернета:
1 глас