Овог посла, да одговоримo генералу полиције Братиславу Дикићу, прихватио сам се јер верујем да сам један од најпозванијих у скромној редакцији КМ Новина будући да сам га, попут Игора а у истом периоду, лично срео заједно са другим припадницима Жандармерије.

Пише: Иван Максимовић

Одговор свакако нисам имао на уму али је реакција генерала Дикића на текст професора историје Игора Војиновића „Одговор Братиславу Дикићу, команданту Жандармерије„, непримерена и незаконита а коментари који ту реакцију прате, најблаже речено су увредљиви. Наравно има и оних који се могу сматрати претећим али све скупа представља грубу увреду, напад на част и достојанство Војиновића и то као сасвим очигледналаж.

Генерал Дикић напао је Војиновића клеветама због објаве на нашем сајту не износећи ни један контра – аргумент. / Фото: Принт-скрин ФБ налога Б. Дикића

Такође, ово представља још један напад на Устав Републике Србије којим Чланом 46 став 1 гарантује право на слободу мишљења и изражавања а која су гаранатована и међународном декларацијом о слободи говора. Границе прихватљиве критике су шире када се односе на носиоца јавне функције и таква лица треба да имају већи праг толеранције у односу на критику која им је упућена, посебно онда када износе чињенице, сведоче истину и објављују информације од јавнг значаја те би реакција генерала Дикића, у овом случају, могла да се протумачи и као претња и покушај застрашивања и скривања истине.

Истовремено, Кривични законик прецизира да „није кажњива увреда, укључујући ту и увреду путем медија, ако је учинилац дао исказ у оквиру озбиљне критике, у вршењу новинарског позива, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или из других околности види да то није учинио у намери омаловажавања“ (члан 170). Према томе, писање генерала Дикића, на свом Фејсбук, профилу недвосмислено се може протумачити као кршење свих овде наведених правних аката те и самог Кривичног закона Републике Србије јер је изјава срочена, осим као тешка клевета и напад на част и достојанство, још и са циљем омаловажавања господина Војиновића.

Мислим да је генерал Дикић сасвим добро осетио да му положај даје извесну моћ и утицај али их свакако не користи правилно, онако како доликује човеку његовог друштвеног статуса. Не само у овом случају. Овде је било неопходно изнети ма какав доказ за сопствене тврдње а не само наводе који су апсолутна и злонамерна измишљотина. Пружићу и у овом тексту доказе за то, онако како је то Војиновић учинио у свом који смо, узгред буди речено,преузели са налога аутора на једној од друштвених мрежа и дан касније објавили без питања за сагласност и пристанак. Право на то нам је „дало“ познавање Војиновићевог труда до сада уложеног и истрајности за изношење истине и одбрану Косова и Метохије, у границама његових могућности. Већ објављени текст смо проследили аутору који се није бунио већ се може рећи да је у извесном смислу и остао индиферентан преманашем потезу.

То говори све о томе колико је аутор плаћен, уосталом као и сваки други аутор на овом сајту. До сада и од сада. Они који у то не могу да верују су просто људи који нису у стању да чине опште добро а да од тога немају ма какву материјалну корист.

Због тога верујем да је Братислав Дикић одреаговао онако како је морао а не како је хтео или мислио. Није смео да прећути јер би тако отворено доказао да је Војиновић у праву.  Овим је само актуелизовао и повећао публицитет самог текста.

Жандармерија обезбеђује параду мужеложника у Београду.

Војиновић наводи многе „заслуге“ Жандармерије за ову државу, односно за корист неколико високо криминалних личности на врху власти који верују да су они држава. Од заштите „параде педера“, преко хапшења и изручивања српских хероја и генерала Хагу (том НАТО „Суду“ [кликНАТО плаћа Хашки трибунал, на истој смо страни]), а посебно је важно и нама са КиМ блискоучешће Жандармерије у спровођењу шиптарских избора и заокруживању шиптарске државе на КиМ ради чега нас је управо и НАТО бомбардовао. Сходно свим задацима које је Жандармерија обавила са сигурношћу се може рећи да је себе довела у позицију преторијанске гарде НАТО режима у Србији, како то Војиновић примећује. На изнесене чињенице Дикић је сматрао да је неопходно одговорити и то је учинио у маниру који код народа најбоље пролази – оклеветати некога да је продана душа и узео паре (што народ посебно боли јер је довеен на границу екстремног сиромаштва) и додати за себе да ћете увек бити уз народ и државу.

Е баш то је био разлог да тај текст и објавимо. Као Срби који на Косову и Метохији живе одлично знамо колико су генерал Дикић и његова Жандармерија били уз српски народ на Косову и Метохији. Били су му за вратом и то са упереним пушчаним цевима у потиљак.

У накраћем навешћу да је Жандармерија први пут ушла на КиМ (званично) да би ухапсила Славољуба Јовића Пагија и то под измишљеном оптужницом да је пуцао на војнике КФОР-а (дакле због пуцања на НАТО војнике) ПОДСЕЋАЊЕ или погледајте ВИДЕО, и то оне који су сасвим слободно стрељали српски(уз кога је наводно Дикић) народ, на мосту у Звечану а који није желео да барикаде буду срушене и шиптарска творевина проширена на север покрајине, до тада једини слободни део. ДаклеЖандармерија је показала да Срби не само да не смеју да нападају НАТО него не смеју од њега ни да се бране и онда када их он стреља и убија им децу, родитеље, браћу и сестре, уништава државу.Не сме – каже Жандармерија, а по налогу државног тужилаштва, и то у време када је Дикић био на њеном челу. На крају је Апелациони суд ту оптужницу одбацио као потпуно неосновану јерсу чак и наводно рањени окупаторски војници (наводно јер их никада у медијима није било нити је било од окупљених неколико стотина Срба на мосту видео да је санитет уопште долазио или неко одвезао рањене и повређене) сведочило супротно одонога што у оптужници пише.

После тога Дикић долази у Косовску Митровицу маја 2012. године. Нашао сам се у граду и сасвим случајно сазнао да је и он ту. Сетивши се хапшења Јовића, револтиран, отишао сам да га питам зашто је дошао и кога ће сада да хапси. Наравно, није било једноставно прићи му али с обзиром да није знао да сам новинар сам је то учинио, камера је забележила цео догађај што ћете и сами видети а препоручујем да пажљиво послушате одговор генерала Дикића на моје питање „шта ћемо добити овим посетом“.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 

Док сам тог истог дана, у другом наврату покушао да приђем, приметивши у његовом присуству иАлександра Вулина који је тада наводно био у оставци на месту Директора Канцеларије за Косово и Метохију па није било јасно шта он ту тражи јер у то време није имао никакву званичну функцију која би га повезивала са Косовом и Метохијом, полиција у њиховој пратњи ме је спречила а припадници Жандармерије претили да видео „ни случајно не буде негде бјављен“. Покушали су и физички да ме „уразуме“ али се народ одмах окупио повикавши да је то „њихов новинар“ (морам да кажем да никога од тих људи нисам нити дан данас познајем) и завршило се на томе. На моје питање, кроз смех, „шта ће ми урадити ако буде објављен“ спустили су погледе.

Мени изузетно занимљиво било је то што су ми неки од „вођа“ (не знам им, нити су чинови били видљиви) присутне Жандармерије рекли име Србина који је до тада својим аутомобилом, за новац, возио овдашње Србе у јужни део града и „помагао“ како би прибављали шиптарска документа и тако увећавао брј Срба као „држављана“ шиптарске творевине –  „говорили смо им да предузмемо нешто али стално је било чекај, не још“ како су рекли без да сам их питао.

Две године касније сазнао сам, мада ми је то одмах било јасно али сам добио и живу потврду, да су„после 12 минута прошли поред куће у којој живим, сазнали с ким живим, која кола возим и где их паркирам“ са осмехом ми је потврдио један од њих.

Зар није само по себи речито колико је труда уложено да се сазна све о једном новинару, Србину са Косова, за само „12 минута“ а да се годинама не реагује на оне који су помагали Шиптарима да им заживи држава?

Током те посете на улици није могао да буде виђен ни један једини новинар, осим мене на кога до тада нико није обраћао пажњу јер нисам припадао ни једној локалној редакцији већ објављивао на сом блогу и добровољно слао прилоге за Новинар.декако би допрли до што више људи. Осим новинара ни једног јединог возила ЕУЛЕКСА, тзв., Косовске полиције нити КФОР-а, дакле није било НАТО војника на улицама града! Возио сам иза колоне у којој је био генерал Дикић после врло кратког телефонског разговора (звали су ме овдашњи Срби да провере да ли је самном све у реду јер се муњевито проширила вест). Мислио сам да их могу стићи и кренуо за њима. На самом излазу из града, из правца полицијске станице, на коловоз главне улице укључивала су се два возила редовнеЕУЛЕКС-а патроле, тачно по њиховом одласку… Мени врло индикативна „случајност“.

Посета је била организована како би се испитао терен и обезбедила сигурност пар дана пре доласка Александра Вучића у Косовску Митровицу који је желео да убеди Србе да је Бриселски споразум за њих добар и да га прихвате. Онај Бриселски споразум којим је уведена царину између КиМ ( у кога се Дикић заклиње) и остатка Србије, онај споразум којим смо изгубили српску полицију на северу, који је укинуо српске Судове, општине и остале институције и заменио их „институцијама“ сепаратистичке творевине Шиптара са КиМ. Жандармерија је обезбеђивала и тај долазак и одлазак Вучића иако нико на њега није ни пљунуо али смо му рекли шта мислимо – да је издао.

Жандармерија, на чијем је челу био Дикић, и после тога наставља да спроводи антиуставну и незакониту политику Владе Србије штитећи сваког њеног званичника али од Срба не од Шиптара, њима се није прилазило. А зашто им је била потребна заштита од Срба и то се може закључити из ситуације на терену – Срби нису желели да своју државу Србију замене Америчким протекторатом и, како многи светски интелектуалци закључују – првом НАТО државом на свету. Жандармерија нас је приморавала на то. Свакако ни они ништа не би могли да издајника није било у нашим редовима али шта би тек издајници могли да их ови нису штитили?

Потписник велеиздајничког Бриселског споразума Ивица Дачић и командант Жандармерије Б. Дикић, 2013. година. / Фото: „Време“

Е, та заштита мало прераста у иживљавање када се на Вулиновом месту нашао прекосујетни Марко Ђурић. На једну добачену реч… која, додуше звучи погрдно али одаје карактер антидржавног понашања Ђурића, припадници Жандармерије су се вратили и накнадно насрнули на локалног Србина са жељом (или наређењем) да га најгрубље испребијају, уз претњу пиштољем, што су опет спречили локални Срби. Генерал Дикић у то време није био на њеном челу али било је „све исто само њега нема“ а Срби и даље под тортуром ЦЕО ТЕКСТ ОВДЕ

У том нападу на српског младића припадници Жандармерије показали су високи степен бруталности, суровости, агресивности и отворене мржње према Србима са Косова и Метохије што је необјашњиво с обзиром на текст њихове заклетве који је сам Дикић написао и дуго година водио Жандармерију представљајући се као велики патриота коме су КиМ у срцу.

Узгред, у том периоду Дикића је чувао МУП Србије са укупно шест возила па је тако имао и веће обезбеђење него Предсеник Србије о чему је [клик] писао „Блиц“.

За све то време припадници Жандармерије стражаре на алтернативним путевим, под пуном ратном опремом, и упирући дуге цеви у Србе који су избегавали наметнуту шиптарску царину, присиљавали су их да искључиво њу користе као прелаз иако су они радије ломили своје аутомобили земљаним сеоским путевима. О свему овоме писао сам у оно зло време и навео везу да сваке тврдње поткрепљујући је доказима што можете видетиу Писму Жандармерији

Посебно је, Србе из Косовске Митровице и са севера КиМ, погодила чињеница да су припадници Жандармерије, под командом генерала Дикића, обезбеђивали спровођење шиптарских избора новембра 2013. године старајући се да они „прођу“. Да буду одржани а у потпуности на штету државе Србије јер је тако проширена власт шиптарских сепаратиста који су спалили све оне српске светиње, порушили преко 10 хиљада споменика и протерали преко 300 хиљада Срба, 250 у првом налету одмах по НАТО окупацији КиМ 1999. године и барем још 50 хиљада у годинама страха и терора које су уследиле.

Тадашњи сусрет са генералом Дикићем и покушајем наговора да Срби, који су сасвим успешно бојкотовали изборе, поломе гласачке кутије и тако обезбеде да се они понове и прикажу у медијима као успешни иако то нису били, описао је Војиновић у свом тексту. Наравно то је одбијено. Дикић је то истог дана, на свом Фејсбук профилу, коментарисао као фарсу јер „смо дозволили да избори буду организовани а говоримо да смо против„. Управо то је био једини начин да избори буду одржани али бојкотовани од стране 99% становништва и да се пред светом покаже да су Срби против Бриселског споразума, против лажне шиптарске државе која никада неће заживети међу Србима, ида су против издаје Косова и Метохије. А то властима у Београду није одговарало. Вучић је тада од Међународне заједнице тражио 45 минута да „српском полицијом заведе ред на Косову“, над својим народом али се против Дикићеве изјаве нико није оглашавао. Међутим, како ми је врло блиски рођак, припадник Жандармерије који је обезбеђивао шиптарска гласачка места од локалних Срба у Косовској Митровици тог дана, после ломљења кутија са осмехом рекао да је њима речено само „идите на пицу, имате 15 минута слободног времена“.

Тих 15 минута ломљења кутија је било пресудно да власт Србије порази сопствени народ на Косову и Метохији, изда га и препусти своју територију шиптарским терористима, криминалцима, трговцима српских органа.

Ко је могао да Жандармерији тада изда наређење а командант Жандармерије Братислав Дикић је тог тренутка био у Косовској Митровици?

Дикић у Косовској Митровици на дан шиптарских квази-избора

Читав тај дан, укључујући и присуство припадника краљевачког и нишког гарнизона Жандармерије, издају, ломљење кутија, превару ОСЦЕ-а забележио сам камером и упаковао у документарни филм „Бојкот народа„.

Занимљиво је и то да се Дикић није устручавао да на свом ФБ профилу износи мишљење о стварима које га дотичу. Пре оснивања Покрета ветерана на његовом профилу се неће наћи ни једна објава против НАТО-а или директна и ошштра критика власти. Одакле одједном жеља да се тако подигне народ? Или је можда баш то фарса? Не због тога, што су нам ветерани које је Вулин позвао на разговор и понудио им да се прикључе Покрету који је тек основан а на чијем ће челу бити Дикић, како су нам сами потврдили након што су то категорички одбили јер Вулин је већ основао један сличан покрет у Косовској Митровици како би „обезбедио подршку ветерана“ за шиптарске-изворе, већ зато што немају ни мало поверења у њега као вођу али је он повољна личност да се неинформисаној и заборавној јавности Србије прикаже као активни ратни ветеран који није одустао од одбране Србије што је подметачина.

А генерал полиције, Братислав Дикић, да је заиста желео да заштити државу и народ могао и морао је да ухапси све потписнике Бриселског споразума који као антиуставни представља најтеже кршење Закона Републике Србије против интегритета и безбедности државе. Чак и так мукли Уставни суд изјаснио Није му требало оправдање јер му је то, као полицијском команданту, генералу, била и јесте дужност и обавеза! Уместо тога он их је штитио у спровођењу такве политике и издаји Косова и Метохије а сада би да се политички бори за оно што по обавези није желео, смео или хтео да уради.

Ето, на крају управо он прозове некога плаћеником због изношења истине у јавност.

Нико не мора да нас плати за писање истине јер ми то и радимо зато што су други плаћени да је скривају. Ако се то генералу Дикићу не свиђа онда нека изволи да уради оно што је до сада пропустио. Нека ухапси највише државне чиновнике, почевши од Председника па преко Премијера и министара, а због кршења Устава и удруженог злочиначког подухвата против интегритета и безбедности државе Србије и њених грађана. И тада ћемо писати и објављивати истину и верујемо да ће му се такво писање допасти. Нас би неизмерно радовало да о томе можемо писати било да то учини генерал Дикић или ко год други у чијој надлежности јесте брига за безбедност државе и њених грађана.


Извор: КМ Новине
Прочитај без интернета:
10 гласовa