Олга и Мома Павићевић у Призрен су се вратили пре три године. Живот у родном граду наставили су онако како је стао. Свакодневно шећу, посећују пријатеље, чекају пензију. Већих проблема немају, осим набавке лекова.

Пише: Јелена Петковић / Вести – онлајн

– Како живимо? Ето, покушавамо, за сада иде добро. Мало године, мало муке и болест, учинили су своје. Требају нам лекови, морамо да их купујемо. Некада поручимо у Нишу, па нам купе деца и пошаљу – прича Мома.

Његова супруга Олга оперисала је канцер и за њу је одлазак код лекара прилично компликован.

– Имам 66 година, то је напорно за мене. Морам да одем у Ниш да закажем, а онда чекам слободан термин. И то дуго траје, а и кошта. Још нисам отишла на контролу – додаје Олга.

Павићевићи сваког госта нуде „домаћом призренском“ кафом у свом дому опремљеном најосновнијим стварима. Ту је и стари касетофон са којег се чује српска домаћа музика.

Као готово и сви Срби, и Павићевићи су Призрен напустили након мартовског погрома 2004. До изградње новог дома повремено су родни град посећивали и користили прилику да се виде са пријатељима.

– Призрен је Призрен. Он је непромењив. То што се изградило, урбанизовало, то је друго. Раније сам радио као возач аутобуса овде у граду и сви ме знају. Говорим и албански и турски и немам никаквих проблема – додаје наш домаћин.

Павићевићи имају две ћерке и петоро унучади. Ћерке не желе да дођу у Призрен.
– Оне су овде завршиле гимназију. Не верујем да ће доћи. Оне желе да им град остане у сећању онакав какав је био – објашњава Мома.

Кад би имали сијалицу

Кућа Павићевића налази се на крају стрме узбрдице у улици у којој нема осветљења.
– Увече је мркли мрак и не можеш никуда из дворишта да кренеш јер је стрмо. Општини Призрен подносили смо и писани захтев за сијалицу, али ништа, и даље је мрак – кажу Олга и Мома.


Извор: Вести
1 глас