Окупиране територије – „Јасно се сећам, била је среда, 17. март 2004. Било је неколико нас жена и мушкараца у цркви Светог Ђорђа. Отац Мирон је служио литургију пређеосвећених дарова. После литургије смо у Владичанском двору сели на кафу, јер смо тако увек свраћали. Али, тај дан је била чудна атмосфера. Ушао је један Албанац и питао је нешто свештеника. Чудно је гледао иконе, као да је све говорило да ће да се деси“, прича Евица Ђорђевић, Призренка која свој родни град никада није напустила.

Уочи годишњице погрома, седимо крај цркве Светог Ђорђа. Саграђене на згаришту некадашње светиње. У њој ће се и данас на јутарњој литургији окупити сви Срби који живе у Призрену. Евица се сећа како су после литургије отишли на пијацу да за дане поста купе воћа, поврћа и рибе.

„Све је на очиглед било нормално. Тек по подне се зачула бука. Ту код Електрокосмета живеле су породице Долашевић и Глигоријевић. Са прозора сам видела масу људи која пролази крај њихових кућа. Рекли су да су то социјални немири, демонстрације, као нису задовољни, а пролазили су кроз улице где су српске куће. Дошли су до Богословије у којој се налазило неколико српских породица и кренули пут Каљаје. Запалили су цркву Светог Ђорђа. С прозора сам гледала како гори, а од пламена је зграда у којој живим сва била наранџаста“, прича она.

Призрен је горео. Небо је те ноћи било црвене боје.

„Бацали су молотовљеве коктеле на зграду Богословије. У њој је Драган Недељковић изгорео. Загонетна је смрт Виолете, која је избегла из Републике Српске, ни до дана данашњег се не зна како је она страдала. Љубиша Плесковић је био у кући с породицом. Он, његова жена и двоје деце су се крили иза контејнера. Супруга му је била у поодмаклој трудноћи и породила се у бази немачког Кфора у мају 2004. Сценарио је био: све палити, Србе протерати, али не убијати“, каже Евица Ђорђевић.

Сутрадан је морала први пут у животу да напусти стан. Полиција је стигла у последњи час.

„Било је страшно, била сам под великим стресом. Одједном су навалили на врата, шутирали, али на моју срећу, врата су се заглавила. Полиција је стигла у последњи час. Зграбили су их са врата и прислонили уза зид. Изашла сам, али им нисам видела лица. Буквално смо летели до базе Кфора.“

Тамо под шатором је, каже, било тридесетак Срба.

„Видела сам госпођу Долашевић. Њој је било повређено око и избијена два зуба. Рукама је покушала да их заустави да пробију врата. Лепка и Јелена Глигоријвић су биле све у модрицама. Људи су причали да су врата од Богословије скинули и бацили у реку Бистрицу…“

Драган Бабарогић и његова сестра су једини Срби који нису из куће у Призрену отишли у базу Кфора.

„Сестра је спавала, а ја сам се попео на кров. Видела се ватра. Гледао сам како у њој нестају црква и Богословија. До поноћи сам седео. Било је хладно, дим је гушио. На улици људи колико хоћеш. Деру се, вичу. Плашио сам се, али моја сестра не. Она је рекла да не идемо нигде. Њу сам слушао и остао“, сећа се Драган.

Наредних седам дана комшије су им доносиле храну.

„Вичу ми комшије, Драгане, не излази, ми ћемо да ти донесемо за једење и пијење. То су моје комшије од рођења, Албанци и Турци“, истиче Драган Бабарогић како су он и његова сестра преживели погром.

Ништа од повратка

Након мартовског погрома у Призрену је остало 28 Срба, подсећа Драган Бабарогић.

„Кажу сада на телевизији, вратило се 60 породица, али не верујем. Видео сам само неколико њих. Треба Срби да се врате у Призрен, али где? Европа не пушта. На телевизији причају стално „треба да се врате, треба да се врате“, а оно ништа. И оно што дођу су стари, а млади не долазе. А и како да се врате, када за њих нема посла“, закључује наш саговорник, последњи Бабарогић који живи у Призрену.

Запаљено и 800 српских кућа

У мартовском дивљању Албанаца пре 11 година живот је изгубило 19 цивила, 11 Албанаца и осам Срба, док је повређено око 900 људи, међу којима су били и припадници међународне и шиптарске полиције.

Дводневни сукоби на окупираним територијама избили су након што је полиција Унмика пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, на северу. Масовне демонстрације косовских Албанаца, који су за несрећу дечака оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове окупираних територија.

У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на окупираним територијама избило насиље, у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице. У Београду су наредног дана демонстранте, у протестној шетњи до Храма Светог Саве, предводили тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница, патријарх Павле и тадашњи министар одбране Борис Тадић.

Осуђено само 12 Албанаца

У истражном притвору било је више од 250 особа осумњичених да су учествовале у антисрпском насиљу, а у септембру 2004. године међународни тужилац је подигао оптужницу против шесторице Албанаца из Гњилана, који су касније осуђени на укупну казну од 38 година затвора. Проглашени су кривим за убиство Слободана Перића и његове мајке Анке Перић. На седму годишњицу насиља мисија ЕУ на окупираним територијама одустала је од већине предмета повезаних с мартовским догађајима, а до тада је укупно 12 особа проглашено кривим.

Насиље на окупираним територијама осудили су Савет безбедности УН и тадашњи генерални секретар Кофи Анан, као и све значајније међународне институције и организације, владе многих држава, укључујући САД и Русију. Тим поводом НАТО је одлучио да на окупиране територије упути додатне трупе. Првог дана насиља на Косово је допутовао командант јужног крила Алијансе адмирал Грегори Џонсон, који је оценио да је насиље у покрајини „организовано и оркестрирано“, а седам дана касније у покрајину је допутовао и тадађњи функционер ЕУ Хавијер Солана и изјавио да је „ужаснут насиљем које се десило“.

Кфор гледао и сликао

„То је све нагло избило. Нико није знао шта ће да се догоди. Али да вам кажем – док Кфор није дошао српске куће нису гореле. А када су гореле, они су стајали са стране и сликали. Када је запаљења Богословија, унутра су на згаришту нашли немачке празне канте бензина. Одакле оне ту“, пита деда Адем Мујовић, Призренац који се српској породици Ђорђевић нашао у време када им је било најтеже.

Прогон планиран

„Та 2004. година није случајна. Многи који су избегли 1999. су се 2003. пријавили да се врате преко Данског савета. То што се догодило 2004. било је са циљем да се Срби уплаше и да се град етнички очисти“, каже Евица Ђорђевић.

Ј. Л. Петковић / Вести

www.vaseljenska.com/vesti/noc-kada-su-gorele-crkve/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ