После 15 година парничења коначно је пресуђено да Славица Ђорђевић, из Призрена, има право да уђе у посед своје имовине. Спор је добила, али извршне судије основног суда у том граду инсистирају да плати трошкове суђења, као и 19.500 евра за спровођење одлуке суда.

Такав случај јединствен је у судској пракси, а Славица која са породицом 16 година живи као подстанар у Новом Саду, и од пензије прво издваја за кирију, режијске трошкове, па шта стане за храну, ту своту не може да плати. Али, судије у Призрену, позивају се на члан 13. Закона о извршном поступку Косова.

Ђорђевићи су још 1993. године прибавили све неопходне дозволе за подизање породичне куће у насељу Ортакол, а мало касније кренули са градњом. Када су јуна 1999. године напустили родни град, са собом ништа нису понели рачунајући да ће брзо назад. Тек што су се сместили у Нови Сад, комшије из Призрена су им јавиле да им је кућа узурпирана, и да је комшија Морина наставио са градњом тамо где су они стали.

А. Чукић

Признаје само суд Косова

– Саветовали су нам да пријавимо грађевинској инспекцији, што смо и учинили. Али, тај комшија је знао када они излазе на терен, па је градио само суботом и недељом. Међутим, када је 2002. Хабитат преузео наш случај, донели су одлуку да се он исели. И заиста су га иселили, обележили посед, оградили траком, али се он поново вратио – прича огорчена Славица.

Готово истовремено она се обратила и суду у Призрену, где се случај развлачио годинама, док на крају судије нису одустале и предале га Еулексу. Славица каже да је током суђења доживљавала свашта. Један млади судија у Призрену, рецимо, тражио је поседовни лист, да докаже да је цела улица у којој се налази плац у њеном власништву.

Тражили опроштај

Славица каже да су је преко пријатеља из Призрена контактирали узурпатори њене имовине када је постало јасно да су изгубили случај.
– Није било речи о куповини. Они су молили да их примим, да дођу код нас у Нови Сад и да им опростим све што је било ових година. Рекли су да им у кући не иде добро, и да траже наш опроштај. А било је и директних претњи и телефоном и у холу суда – каже Славица Ђорђевић.

– Ако то не учиним, рекао је, губим право на имовину. А таман када сам се понадала да је довољно што сам за моју отету имовину приложила све доказе о власништву, плаћене таксе за грађевинске дозволе, комуналије, одржавање, струју, телефон, Окружни суд је одлучио да се предмет врати општинском, променио се судија, па све из почетка – прича Славица.

И када је Еулекс донео одлуку у Славичину корист, тужени је једноставно казао да не признаје тај суд и обратио се тужбом косовским институцијама. И опет је све стало.

– Када је тај суд 2011. године донео одлуку којом наређује туженом да врати земљиште у пређашње стање, он је судији рекао да не уважава Унмик и Еулекс, да поштује само свој суд, па је поднео тужбу Врховном суду Косова. У том суду су ме онда убеђивали да се пресуда дуго чека, и ја сам чекала, све док почетком 2014. нисам позвала телефоном да се распитам о мом предмету. Тада сам сазнала да је Врховни суд Косова пресуду донео у моју корист још 2013. године и проследио је основном суду у Призрену, а они ме једноставно нису обавестили – каже Славица.

Трик с компјутером

Ни ту њени проблеми не стају. Извршни судија суда у Призрену прво је од оптуженог тражио да плати депозит за извршење пресуде, а онда се предомислио. Славица породицу издржава од 150 евра пензије, док се тужени, како каже, хвали да су од најбогатијих у Призрену.

И тада је судија искористио правну зачкољицу да још једном случај доведе до мртве тачке.
– Извршни судија у Призрену казао је да им не ради компјутерски систем, да им је блокиран софтвер и да не може да види да ли тужени има средстава да покрије трошкове извршења пресуде, па ћу морати ја све да платим. Казао је да сам по члану 13. Закона о извршном поступку Косова у обавези да у року од 15 дана од доношење пресуде, извршим уплату, у супротном губим право на имовину. Морам да платим и трошкове суђења, а каже, они ће после мени то да надокнаде. Подстанар сам, једва састављам крај са крајем, деца ми не раде. Како да платим – очајна је Славица чија борба за имовину ни до данас није окончана.

Отети у Црвеном крсту

Када је јуна 1999. већина Срба напустила тај град, Славица и њен супруг Момчило остали су сматрајући да никоме ништа нису нажао урадили, да живе у мултиетничкој улици у којој су се сви дивно слагали. Али, обоје су отети када су свратили у Црвени крст да затраже хемоциклар и схватили су да морају да оду.

– Све комшије су дошле у наше двориште и говориле да не напуштамо Призрен, да ће гарантовати за нас. Али, ми смо више били у кућном притвору, него што смо имали слободу кретања. И морали смо да одемо – каже Славица.

Претње судији

Славица прича да је било и претњи.
– Млади судија у Призрену казао ми је да је одлазио на терен. Међутим, тужени и његов син претили су судији и мом адвокату – каже Славица.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/500964/Ocajnicka-borba-Srba-za-imovinu-na-Kosmetu-1-Dobila-spor-a-traze-joj-pare

0 гласовa