ИНТЕРВЈУ: ДРАГАНА БОЉЕВИЋ, председница Друштва судија Србије
Интеграција наших судија у органе који су ван правног поретка Србије повлачи за собом низ озбиљних питања

Положај судија на Косову и Метохији изузетно је тежак. Нашли смо се у ситуацији да се очекује да се судије Републике Србије пријаве за рад у косовским судовима који су ван судског система Србије по конкурсу институција Косова, које ми не признајемо као самосталну државу. Ако оставимо по страни очигледну неуставност гашења судске власти на Косову и Метохији, интеграција наших судија у органе који су ван правног поретка Србије повлачи за собом низ озбиљних питања. Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије и судија Апелационог суда у Београду, у интервјуу за „Политику” отвара ово и говори о другим питањима у вези с функционисањем правосудног система у Србији.

Како решити проблем судија на Косову?

Основно питање је да ли ће те судије моћи да раде у судовима у Србији. Ако је то њихова слободна жеља, нема проблема да прихвате пензију, па и да се јаве на тај конкурс, али шта ћемо с онима који то не желе? Они морају остати судије Србије. Остали треба да знају да ће се од судија који се пријаве за рад у косовским судовима накнадно тражити да прихвате косовско и одрекну се српског држављанства јер нико не жели да му судија буде страни држављанин. Тамо не важи принцип непреместивости судије као једне од гаранција независности у његовом раду. Доћи ће до тога да судија данас суди у Митровици, а да за пет месеци или годину дана буде премештен у Пећ или Ђаковицу где ће, реално, његова безбедност бити угрожена ако не суди по вољи криминалних група, а ако одбије премештај, ризикује да буде разрешен. Такође, пензиони систем тзв. Косова је неразвијен па су тамо пензије између 70 и 90 евра.

Који је највећи проблеме у вези с функционисањем правосудног система у Србији?

На Скупштини Друштва судија која је одржана 4. априла, усвојили смо оквирни план активности, који је у ствари везан за проблеме с којима се правосуђе суочава. На пример, неједнака оптерећеност судија. Тај проблем је плануо 2010. године, када је измењена надлежност дотадашњих окружних судова а број општинских судова са 138 смањен на 34 основна. Та нова мрежа судова окренула је правосуђе наопачке. Нови закон о судској мрежи, који је ступио на снагу 1. јануара 2014. године, увео је још 32 основна суда, али је и он донет без претходне детаљне анализе. Неравномерна оптерећеност њиме је донекле ублажена али и сада имате разлику у броју кривичних предмета по судији – око 400 у Прокупљу, Обреновцу и чак више од 500 у Ивањици, с једне стране, и око 100 или и мање у четрдесетак других основних судова. Парничних предмета има више од 500 по судији у Првом и Трећем београдском суду и око 100 или и мање у више од 20 основних судова. У вишим судовима има судија с више од 700, па и 1.200 парничних предмета по жалби, као у Новом Саду и Београду, а у преосталих 25 виших судова скоро сви имају мање од 100 предмета по судији; па и мање од 20 по судији у чак 15 таквих судова. Посебно је тешка ситуација у првостепеном грађанском одељењу Вишег суда у Београду, и то мора да буде предмет посебне анализе која је до сада, колико знамо, изостала. Због тога долазимо у ситуацију да се грађанима Бора, Прокупља или Пирота предмет реши за месец дана, а Београђанима и Новосађанима за неколико година, а то значи да грађани немају једнак приступ правди.

Неравномерна оптерећеност судија сигурно није једини проблем?

Наравно да није. Друштво судија је спремно, колико је то могуће, да учествује и у решавању осталих проблема. Важно питање је недовољан квалитет. Већ десетак година недостаје континуирана обука судија у већини области. Судија који није стручан, или није сигуран у своје знање, не може да буде независан, подложан је утицају. И непотребно дуже суди. Тренутно се од судија тражи да реше што више предмета и што брже. Судије то и раде, често занемарујући квалитет свог рада. Та превелика брзина веома штети грађанима.

Јесу ли утихнули притисци на судије?

Уочили смо три врсте притисака: они који долазе од политичке власти, они који иду од судије на судију и притисак медија. Драго нам је да се унутрашњи притисци, после реакције Друштва судија, заштитника грађана и Европске комисије, не шире. Сваки председник суда треба да има у виду да је судија и да ће се, када му истекне мандат, вратити међу колеге. А, што се тиче притисака медија, могу да кажем да они и правосуђе болују од исте болести – недостатка независности.

Недавно сте учествовали на конгресу у Италији чија је тема била „Европа као промотор права?”. На шта сте указали страним колегама?

Занимљиво ми је било да су сви говорници задржали тај знак питања усвојим излагањима због проблема функционисања Европе као политичке организације, нетранспарентности и недостатка демократичности. Ја сам на примеру реизбора говорила о двозначном утицају Европе на владавину права у Србији. Европске институције инсистирале су на владавини права кад се то подударало с њиховом агендом, када је требало остварити одређене уступке, на пример у вези с изручењем хашких оптуженика или преговорима о Косову. Када су наше власти радиле по њиховој вољи, заузврат су могли несметано да крше све принципе и да им то не буде замерено. С друге стране, Европа нас никад није разочарала када је реч о мишљењима европских стручњака, судијских и тужилачких институција и удружења с којима „говоримо исти језик”.

Мирослава Дерикоњић
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ