Ораховац, једини град на Косову у коме живи више стотина Срба, овај Видовдан је дочекао са 25 грађана мање. Само за последњих 10 дана одселило се 12 чланова, две младе породице са децом. Број се свео на 350 Срба, али још неколико размишља да спакује кофере пре него врућине замакну за септембар. Ко је следећи и где му је кућа, то су главне теме о којима се разговара.

Центар српског дела Ораховца свија се око цркве Превесте Богородице, а тамо је знатан број кућа на продају. И путем медија, и дописима, представници општина, грађани годинама уназад моле државу Србији да им помогне, да заустави одлазак и продају, да им се да мало наде. Али, у Пандориној кутији рајске баште изгледа ни то није остало. Један по један цвет сам чупа своје корене и иде.

– То могу да упоредим с неком трагедијом. Стар човек када умре, па тешко осећамо тај губитак, а тек када оду млади… Одлазе због егзистенције, немају никакву помоћ, од чега да живе? Да није хуманитарних организација као што су Делије, Срби за Србе и још неких, и раније би отишли. Као да ми за државу Србију не постојимо. Ништа не бива случајно, чини нам се као да траже модус како да нас склоне одавде – прича Благоје Радић, који у Ораховцу живи са супругом Оливером и четворо деце.

На огњиштима кроз историју

Радићи су поносни на чињеницу да се кроз историју Ораховац и Велика Хоча никада нису селили.
– Док је света и века, овде би требало да живе Срби – кажу Оливера и Благоје.

Ораховац: Окупатор

Млади одлазе јер за њих нема посла. Приватног бизниса у Ораховцу практично нема, једини стални извор прихода је из буџета Републике Србије, али Влада је донела уредбу да нема нових радних места. За Ораховчане је већи проблем то што на платним списковима има и оних који одавно не живе у свом граду.

– Примају плату, а продали су кућу и отишли. Ако хоће држава да их држи на плати, онда бар да то ми овде не видимо. У општини има само два-три радника, а на списковима их је на десетине. С друге стране, у граду је шесторо младих брачних парова са 15-оро деце, а немају никаква примања. Од званичника смо све молили да бар једном из сваке породице нађу посао, али они само обећају и оду. Последњи нам је обећао Бранимир Стојановић (заменик премијера Косова), па сада чекамо и то. Молили смо да се откупе и куће у близини цркве, да остану српске, али и ту се мало ради – појашњава Оливера.

Нисмо живи, али ‘одимо!

И поред свих ових мука, у Ораховцу се сваке године роди најмање 10-оро деце.
– Ако та деца оду, ми смо фактички мртви. Сећам се једне баке из Дрсника која ми је када сам је срела испричала „Ми овде не живимо. Ми само одимо по вр’ земље, а нисмо живи.“ Такав је осећај када нема деце – каже Оливера Радић.

Она истиче да Ораховчани о својим проблемима говоре већ 10 година, подсећајући да је у граду било 3.000 Срба, а потом се дуго држао на 650. Осим свих тих мука, Срби у Ораховцу су стална мета пљачкаша. Косовска полиција на многобројне пријаве само одговара: „Па, тога има и у Београду.“

Ораховац: гробље у дворишту

– Краду нам живину, буше гуме, бацају каменице на куће, на цркву… Провоцирају нас 365 дана у години. Једино је мирно када су снегови и невреме, па не могу до нас узбрдо. Или моторима јуре ненормалним брзинама кроз улице, или колима возе пет километара на сат, одврну музику, окаче албанску заставу и возе се овуда. Долазе овде у групама, по њих 15-оро, вичу, вриште… Кад одемо у полицију, уместо њих, нас испитују, па нам још и кажу тога има и у Београду. Како да човек не буде под тензијом и оптерећен?! – пита Благоје.

Хоће да нас селе

– Сећам се када је 1999. дошао Кфор, један новинар нам је рекао: „Ви ћете да будете овде неко време, а онда ће да вас пребаце у Лешак или Лепосавић.“ Ми смо се на то смејали, али сада када видим тај пројекат Сунчане долине, плашим се да је то можда и истина – додаје Оливера Радић.

А када крене нова школска година, неће бити ниједног ђака у првом разреду Гимназије, која од 1999. са основном школом дели учионице, импровозоване школе на месту некадашње самопослуге и Дома културе.

– Разумем да деца неће да буду сама, али поред тога нас и саботирају. Деца која одлуче да иду за Митровицу у Гимназију, добијају од једне невладине организације по 100 евра месечно. Деца која остају не добијају ништа. А знате ли шта је 100 евра за некога из Ораховца – појашњава Оливера Радић, наставница у средњој школи.

Ораховчани истичу да су разочарани и односом власти, али и цркве према њима. Благоје подсећа да је Ораховац једини град у Метохији који је 1998. године био нападнут, где је било жртава, али једини који је опстао од 2000. на овамо.

Нема места ни за покојнике

Саговорници „Вести“ кажу да у Ораховцу нема више места ни за покојнике. Ни за гробље више нема места. У црквеној порти нема места где да се сахране људи, па је Голуб Кујунџић, председник привременог органа, сахрањен у месту Рударе, код Звечана, јер породица није хтела да га сахрани на старом гробљу које се скрнави и руши, и на које се баца смеће.

orahovac-kosovo

– Никуда нисмо одлазили. Остали смо с надом да ће ипак држава да нам помогне. На почетку и јесте, али смо највероватније сметали политичарима да остваре своје циљеве које су изгледа уговорили. Ми смо као неке црне овце и сада гледају на сваки начин да нас макну. Последњи пут када нам је дошао Марко Ђурић (шеф Канцеларије за КиМ) испричао нам је исто што и током претходне посете. Ја му кажем, господине директоре, то сте нам и прошли пут обећали. А он ми одговара: Ово су тешке увреде, којој партији припадаш? Кажем му да припадам партији опстанка, да желим да останем овде. Огорчени смо! И црквени великодостојници се мало труде да ураде нешто за Ораховац. Толико смо разочарани – каже Благоје и додаје да није ни чудо што међу њима има толико болесних.

2 гласa