Владимирче мој,

30. Септембар 1998. Кошаре

Данас је синe, 18 година од како си отишао од нас. Разлог и начин на који смо се растали оставља за собом тугу. Не жалост већ ТУГУ. Тугу која мора да буде лепа и чиста. Свих ових година нисам дозволила никоме ничим да је укаља. Тако мора и да остане!

14463174_1097628510358613_3956715638615907133_n
Владимирче мој,
само годину дана, пошто си постао пунолетан, отишао си на пут са кога те нисмо дочекали са осмехом и срећни што те видимо.
Када би се на земљи славила и смрт као рођење теби би сине, мајка и данас спремала торту за пунолетство.

14523027_1097626683692129_8228243649484108093_n
Како је овде на земљи све другачије од онога како је тамо, на месту где си сада, уместо те торте пунолества, упућујем ти само ове речи. Знам да си на месту са кога видиш и знаш све па ти ни оне нису потребне. Теби нису али мени сине, јесу. Да дам души одушка и наставим даље с поносом.
Не поносом који је грех пред Господом већ оним који Сам Господ прашта.
Понос што си мој син, понос што сам твоја мајка.

7 гласовa